Wednesday, 23 May 2018

Operacija Titšprung


Aha - da vidimo sad ko je sisa!
Deder neka Đilas, Jeremić i Janković skoče k'o naš Drug Crni, pa onda nek napadaju Predsednika Aleksandra Vučića i Srbiju, blate ih po ambasadama svetskih sila. Ma, bre, njih trojica su sise, ko ona mutantkinja u Total Recall, a ne naš neustrašivi Drug AV Levi Osvajač!


Pre nekih trideset i kusur godina, na jednoj negotinskoj "mini-gitarijadi", nastupe lokalni pankeri "Dr. Dralle" i na samom početku naprave kurcšlus & privremeni prekid svirke (dok ih nisu udaljili sa bine). Zašto? Pa, nije bilo "na liniji" - te 1984 - javno odsvirati pesmu čiji stihovi počinju ovako:

Bombe
Meci
Propagandni leci
Desant na Kosovo Polje

Elemdaklem, Vulin je skočio.
Konjićev skok - nemački desant na Drvar 25. maja 1944, koji nema nikakve veze sa Nebojšom Krstićem.
Sisin skok - Vulinova vežbovno-borbena uzbuna desanta na Kosovo, Albaniju, Hrvatsku, BH Federaciju i ostale austrobugarske Vilotiće 20. maja 2018, koji nema nikakve veze sa bilo čime šta se može podvesti pod šifru "normalno".
Naravno, bila je to samo proba za "Slet 2018", kada će Drug Crni desantno skočiti na sam centar Stadiona JNA i lično u svečanoj loži uručiti paštetu mladosti uniformi svog vrhovnog komandanta, maršal-paše dr AV Desnog.

Loodilo, brtte.

Thursday, 17 May 2018

Saslušanje


Apsolutno sam siguran da nešto moramo da uradimo, jer je jedan deo naših medija i građanskog društva iz nekog razloga nezadovoljan. Ja sam spreman da ih saslušam i da vidim šta možemo da uradimo kako bismo prešli preko različitih mišljenja i da vidimo šta možemo da uradimo kako bismo seli zajedno i pronašli najbolja rešenja za sve.

- Aleksandar Vučić (Euronews, 17.05.2018)


Jakovljevići, sedite na tu stolicu i ne glumite nezadovoljstvo dok razgovarate sa stonom lampom. A ti, Đuro, vodi zapisnik sa saslušanja, ali tek nakon što mu budeš oprostio što si ga tukao. Nemoj pre, jer ti mrzitelji očas posla promene izjavu.Eto, ja sam rekao svoje.

Sunday, 13 May 2018

Ljubav je...


12. maja 1984. Vinston Smit zapisuje u svoj Dnevnik (koji krije u rupi u zidu, van dometa telekrana):
"Sloboda je kada slobodno kažeš da je dva plus dva jednako četiri. Kada to možeš, sve ostalo dolazi samo."
Islednik O'Brajen mu te bubice slobode ubrzo izbija iz glave uz pomoć sprave za mučenje, objašnjavajući da zbir 2+2 zavisi samo od toga da li će Partija reći 3, 4 ili 5. I da se samo na taj način - odricanjem od slobode da su dva i dva četiri - iskazuje prava i iskrena ljubav prema Velikom Bratu.
Tako, i nikako drugačije. Sve ostalo je izdaja.


Kako se onda zove "sloboda" u kojoj što ti je manja penzija ili plata to te više ubeđuju da ti nikada nije bilo bolje? Pa i stanovnike Okeanije su ubedili da im nikada nije bilo bolje kada su im povećali dnevno sledovanje čokolade sa 25 na 30 grama dnevno... iako su pre toga dnevno sledovanje od 50 grama prvo prepolovili, zbog stabilizacije budžeta kako bi pomogli "naše momke na frontu".
Kako se zove kada ti od 100 uzmu deset, pa ti kažu da su ti vratili desetinu od toga i da ti je zato sada bolje nego ikada? Kada te besomučno i svakoga dana najgori đaci u generaciji ubeđuju da je 100-10=90 pa 90+9=99 i da 99 ne samo da nije manje ili jednako, već je veće od 100? Tako i nikako drugačije.
Ili da se neka umanjenja od 10% pišu kao -20, -25, -30...?
Ili da zbog toga svi volite Dugačkog Brata, jer i on voli vas?

grb Ministarstva Ljubavi u Okeaniji (Orvel "1984")

To se zove institucionalizovano ludilo.
Takva društva nikada ne traju dugo.

***
"Ti si moja čokolada, Dugački Brate. Što te manje imam, to te duže volim.", zapisao je 13. maja 2018. u svoj Dnevnik jedan službenik srbistanskog Ministarstva Istine. Onaj koji ne samo da se ne krije od telekrana, već se ne skida sa njega. Onaj, koji se odaziva na Konj22.

Thursday, 10 May 2018

Samoinicijativno


Uniformisana delegacija Vojske Srbije nije 9. maja o.g. odala počast i položila venac na spomenik Čiči - i tačka. To što su neki pojedinci bili u nekim uniformama u nekoj šumi sa nekim vencem pred nekakvim spomenikom, to nema nikakve veze sa Vojskom - u koju naš narod veruje najviše odmah nakon Druga Predsednika i slike njegovog dede, više i od komunalne policije, crkve i sudskih izvršitelja zajedno! Uniforme - pa šta! Kao da je to odma' vojska čim neko obuče uniformu. Manemojte, a šta ćete onda da kažete za medicinske sestre, a, jel' vam i to odma' vojska?! Nije. E, tako je i sa ovima sa slike. Danas svako može da kupi garderobu koja podseća na uniformu, ofarba je u SMB ili maskirno, prišije na nju neke krpice, na glavu nabije kapu, oko vrata okači raspeće i kandilo, na grudi medalje a na ramena čvarke, pa onda sve to fotošopira i na društvenim mrežama nekontrolisano i ludački bezumno napadne Predsednika u njegovom odsustvu. Ovo je samo još jedan dokaz da su žuti lopovi spremni na sve samo da bi napali Srbiju i njenog Predsednika, tj. - pardon - Predsednika i njegovu Srbiju!

- iz saopštenja Ministarstva odbrane Republike Srbije, povodom... "nečega"


Ne znam zašto se oko ovoga digla tolika prašina. Ministarstvo zaista jeste u pravu: to nije bila nikakva zvanična delegacija u uniformama Vojske Srbije. To su bile neke samoinicijativne kineske trenerke. Ovde samo zlonamernici i nedostojni ljudi mogu da lažu kako ne znaju da je jedina originalna uniforma koja je u zvaničnoj upotrebi u jedinicama i ustanovama Vojske Republike Srbije - crna.
Šta, da nećete možda - slučajno - da kažete kako ministar(stvo) laže?
Hoćete da vam pošaljemo čestitku koja počinje sa "Otadžbina Majka Srbija te zove", da vas razuverimo?
Samoinicijativno, naravno.

Wednesday, 9 May 2018

Deveti krug


psihoaktivno dejstvo veštačkih zaslađivača u gaziranim napicima - u praksi

"Od Beograda do Brisela, od Normandije do Ivo Džime, od Tobruka do Vladivostoka, od Dunava do Miljacke, svud su straže Druga Draže, sve je samo Ravna Gora... to jest Kale... znači, Brdo!"
- Ivice Dačić: "Sabrana dela" (sveska #8: O značaju Dana pobede nad fašizmom, Dana Evrope, i Evropskoj Uniji kao fašističkoj tvorevini koju je neocarska Rusija tako uspešno raskrinkala)

kečerski zahvat "pragnje"

"A sutra, drugospodo članovi tj. dame i gospođo članice Nacionalsocijalističke partije Srbije, da se svisvisvi vratimo redovnim rehabilitacijama, istorijskim plagijatima i revizijama, polaganjima vojnih venaca na spomenike naših i vaših, kao i ostalim vulinovštinama. Živeli nam Sloba i Mira, Stari i Čiča, drug Staljin i gospodin Hitler, Ceca i Karleuša, Koštunica i Tadić, Kurc i Mali, Skot i Skat, ćirilica i latinica, banana i koferče, komitet i crkva, kale i značibrdo, Aleksandar i Vučić, i Srbija i Svet! U to ime, za pokoj duše, još jedared - živeli!"
- Ivica Dačić: "Pesmarica i ostale zdravice za deveti razred osnovnih studija Večernje škole"

Recenzija, lektura, povez, ilustracije i unutrašnja strana korica obe knjige: "Magistar", Zemun (1991/2018)


Tuesday, 8 May 2018

Još malo o diplomatiji srBskoj


Dvesta i kusur godina nakon navodnih Miloševih uputa Ičku, Srbija kao da ništa nije naučila. Vlast ovdašnja na diplomatiju i međunarodne odnose i dalje gleda striktno iz - sebi svojstvene - naopako žablje perspektive (zbog čega je apsolutno ubeđena da je Svet ispod a ne oko nas):

- ovako predsednik zamišlja odnos Srbija-to-sam-Ja sebe i ostatka sveta (zanimljivo: u Čaplinovom filmu se Veliki Dikatator zove Hister, u našem - Šizoje)


- ovako ministar inostranih poslova zamišlja kako se treba ponašati u zvaničnim međunarodnim prilikama


- ovako ministar vojske zamišlja komunikaciju sa susednim državama


- ovako premijerka zamišlja rekonstukciju Vlade, pa krene da to objašnjava stranim kolegama


- ovako ministri finansija i privrede zamišljaju velika uspešna strana ulaganja u Srbiju (naročito ruska)


Građani Srbije, u međuvremenu, ne zamišljaju više ništa jer im je zahvaljujući ovima (gore pobrojanim, i još mnogima uz njih) život pretvoren u crno-beli film, nimalo smešan, a pritom i nemi - bez Kristinine klavirske pratnje.
Ni u crno-belom filmu nije sve crno, koliko je sve manje belog u srbistanskom filmu.
Pa opet, boja i ton će se ovde vratiti kad-tad, to je neminovnost. Pitanje je da li ćemo tada nemo i u čudu zinuti, ili se ipak setiti da smo sve to (i mnogo više) nekada imali - pa zbog ćutanja i žmurenja izgubili. Ovde su čuda i čudotvorci oduvek odnosili prevagu nad razumom, nema razloga da posumnjamo kako će naredni (i svaki drugi nakon njega) put biti drugačije.
Pa opet...

Monday, 7 May 2018

Ičkova vrtoglavica


"Slušaj Petre, ti ćeš ići kao naš prvi Ambasador kod Porte. Kad stigneš u Carigrad primiće te Sultan u audijenciju i predaćeš mu akreditivna pisma. Pazi dobro Petre, kad budeš tamo pred Sultanom. Da se kurčiš bre, da vide Turci da Srbija nije mačiji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće. Ali Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje kurčenje, počne i Sultan da se kurči, e... ti Petre, odma' da odkurčiš, jer je Srbija ipak mala zemlja. I da znaš - Sultan je slab na pare i na muško dupe, a mi pare nemamo da ti damo."


Vučić: Erdogan je najzaslužniji za "vrtoglavi uspon" saradnje Srbije i Turske

Istine radi, treba napomenuti da Knez Miloš nikada nije mogao da pošalje Petra Ička za prvog ambasadora Srbije kod Porte, zbog nekoliko istorijskih činjenica:
- Petar Ičko je umro 1808. godine
- Miloš Obrenović postaje vrhovni Knez 1815. a nasledni Knez Srbije 1830. godine
- Ička su 1806. vođe Prvog ustanka slale na Portu da pregovara o primirju, tako da je Miloš mogao da bude samo jedan od vođa (vojvoda), nikako Knez (nakon toga su ustanici zauzeli Beograd, pa je Ičko 1807. godine jedva izvukao živu glavu iz Carigrada)
- akreditivi se razmenjuju između država, što Srbija za Ičkovog života još uvek nije postala
Sve to ipak ne umanjuje aktuelnost priče, zato što dobro znamo ko je Iskander A.V. Ičko i šta je u ponedeljak radio po Ankari - verovatno je, pored leka za vrtoglavicu, tražio i formulu kako da očisti "srpski internet" od nedostojnih ljudi, tupadžija, stranih plaćenika, žutih lopova, budala, izdajnika, hijena, pacova, domicilnih ništarija, soroševaca, lokatora, pučista & ostale opozicije - po Erdogan-efendi receptu za kućni red i mir. Naravno, pare je sa sobom obavezno poneo - što je sigurno, sigurno je. A i zbog "bol u dušu", kume.
Nego, ko je onda Miloš - onaj, koji bi izdao ista takva uputstva svom današnjem Ičku?
Da ih možda nije izdao sam sebi, pa mu se zbog toga zavrtoglavilo?
Ne bih znao kasti.

Sunday, 6 May 2018

S ove strane Dobra i Zla


"Vodi računa da u borbi sa demonima i sam ne postaneš demon, jer kada dugo gledaš u ambis onda i ambis gleda u tebe."



Problem sa Pinkom (i ostalim Informerima) nije u filmovima, niti je ikada bio. Sve te filmove možete po ko zna koji put gledati i na drugim TV kanalima, ali nijedan drugi kanal (pa čak ni RTS... možda) neće vam uzvratiti pogled kao što to Pink radi već treću dekadu.
Tačno je da je sve započelo na tadašnjoj RTVBgd (potonjoj RTS) besomučnim emitovanjem "Boja na Kosovu" (igrana i izigrana verzija), "Boljeg života" i polusatnog Dnevnika u pola osam koji je trajao sat i po, ali to je bila samo ivica ambisa u koji smo kao društvo gurnuti dok smo fascinirano gledali u demone umesto da se sa njima borimo - prvo u sebi, pa potom i oko sebe.
Ne, lakše je bilo zadovoljiti apetit za samodestrukcijom, od demona okrenuti pogled ka ružičastom ambisu - i upasti u njega. A on je na pogled uzvratio rijalitijima, plastifuksama, kursadžijama, saopštenjima, bahatošću, uvredama, crnim hronikama i konačno, kao vrhunac ludila, nečim što se zove "Minut, dva" i traje onoliko dugo koliko je potrebno da vam uzvrati pogled i u toj vučjoj igri vas natera da svoj ponovo skrenete u (pravu) stranu.
Nakon višegodišnjag gledanja u roze ambis, ne možete se fokusirati više ni na šta drugo, pa počnete da se sa njim poistovećujete, aktivirate se i krenete da se ponašate isto kao on. Asimilirate se u ambis, pa onda krenete i na sebe da gledate kroz njegovu prizmu. Pretvarate se u ono što (vam je podmetnuto da) mislite, pa kada ne mislite ništa onda se na kraju u to i pretvorite.
Nema veze, neka smo i ništa, samo nek' je sve ružičasto pa i mi sami.
Tada će ambis svakako prestati da gleda u nas. Gledaćemo zajedno u neku novu žrtvu.

***
Dovoljno je pogledati kako su mediji juče izveštavali o cirkusu u i oko Hrtkovaca, da bi smo videli koliko je bezdan ovaj naš ambis: po nacifrekventnim javnim kućama informisanja, to je bio "pokušaj grupa ekstremista i marginalnih partija da privuku medijsku pažnju na sebe". Obratite pažnju na plural u ovoj rečenici, jer se ona odnosi ne samo na radikale već na sve koji su bili u medijskim vestima spomenuti (LDP, LSV, DS), što i jeste bio glavni cilj jučerašnjeg cirkusa u režiji SNS-SRS... a možda i ostalih saučesnika.
Predugo smo - na ovaj ili onaj način - gledali u roze ambis (čak i kada se pretvarao da je žut, bez obzira što je oduvek bio crn) da bi sada bilo lako ili uopšte moguće od njega odvratiti pogled i fokusirati se na stvarne demone. Štos nije u čuvenom "promeni kanal", već u "promeni fokus", jer roze ambisi postoje samo dok imaju publiku kojoj mogu da uzvrate istom merom, a to se ne postiže promenom niti zabranom "kanala", već uskraćivanjem budžetskog finansiranja i izbacivanjem ružičastog otrova iz kuće i škole. Naročito iz obrazovanja, u koje je Ambis uvela SPS i još uvek ga tamo gaji (bez obzira ko trenutno sedi u ministarskoj fotelji), zato što je Pink budućnost sve samo ne ružičasta, šta god da vam serviraju u onih desetominutnih minut, dva histerije i mržnje.
Strašno je kada jedno društvo, poput ovog našeg danas, umesto u stvarnom svetu, živi s one strane dobra i zla, pa još i u aforizmu broj 149. Mada, na isto nam izađe i sa Ničeovim aforizmom  broj 156:

"Ludilo je retko kod pojedinaca - ali predstavlja pravilo kod grupa, partija, naroda, vremena."

Tako vam je to, kod nas, s ove strane Dobra i Zla.

Thursday, 3 May 2018

Sinteza i antisinteza


U istoriji je bilo mesta i vremena kada su jedino oni sa urođenim optimizmom imali nadu u dalji opstanak ljudskog roda. Pomislite samo na kraj zlatnog doba Atine, pad Rimskog carstva, prestanak doba renesanse i vremena prosvetiteljstva, uspon fašizma...


Baš u takva sumorna vremena vredi prisetiti se Georga Vilhelma Fridriha Hegela, nemačkog filozofa iz 19. veka. U svom delu "Filozofija istorije" (1830) on nam nudi pogled na mračne periode istorije, koji niti ulepšava njihovu mračnu i bolnu stranu, niti odbija da odustane od nade - već nam inteligentno pomaže da shvatimo zašto ljudski razvoj ne može biti pravolinijski, pritom nas hrabreći da će do napretka doći bez obzira na sve okolnosti. Po Hegelu, istorija ide napred - kako je to on nazvao - na dijalektički način.
Dijalektika je filozofski pojam za neki argument koji se sastoji od tri dela:
  1. teza
  2. antiteza
  3. sinteza
I teza i antiteza sadrže delove istine, ali takođe predstavljaju i preterivanje i izvrtanje cele slike, zbog čega dolazi do njihovog neminovnoa sukobljavanja i interakcije sve dok njihovi najbolji elementi ne iznađu rešenje problema kroz sintezu. Hegel je smatrao da ta matrica predstavlja istorijsku konstantu: svet napreduje tako što se tetura od jednog do drugog ekstrema, pokušavajući da kompenzira prethodne greške i uopšteno zahteva ta tri koraka pre nego što iznađe pravu ravnotežu po bilo kom pitanju.
Na primer, drevni Atinjani su izmislili ideju individualne slobode, ali njihova vlast je bila slepa za neophodnost kolektivne discipline i organizacije. Drevni Persijanci su bili odlično o tome obavešteni, što im je pomoglo da pobede Atinjane na bojnom polju, ali oni su bili i despotski neprijatelji slobodne misli što im se vremenom pretvorilo u sopstveno breme. Trebalo je da prođe nekoliko vekova, pa da se prava sinteza slobode i discipline iznedri u obliku Rimskog carstva.



U Hegelovo doba, Francuska revolucija je ukinula duboko nepravedni sistem nasledne monarhije 18. veka, ali umesto da bude miroljubivo rođenje predstavničke demokratije ona se završila u anarhiji i haosu Velikog Terora. To je za posledicu imalo Napoleonov dolazak na vlast, koji je povratio red pritom se pretvorivši u militarističkog siledžiju koji je na svakom koraku gazio slobodu u koju se toliko mnogo kleo. Tek nakon četrdeset godina i silnog krvoprolića, pojavio se moderni "uravnoteženi ustav", društveni dogovor koji je na daleko razumniji način izbalansirao narodno predstavništvo i manjinska prava.
Uzmimo još jedan primer - evropsko Prosvetiteljstvo je isticalo važnost Razuma, mada je u mnogim svojim delovima bilo sterilno pa čak i reduktivno. Pokret poznat kao Romanticizam je potom preplavio Evropu, ističući važnost Emocija, mada je i on sa sobom nosio gomilu sopstvenih budalaština. Sve se okončalo tek kada je došlo do pravog pomirenja nadmetanjem legitimnih potreba i Razuma i Osećajnosti.
Hegelova argumentacija deluje zaista utešno u trenucima kada se čini da je neki vid napretka u potpunosti izgubljen. On nam se uvek nađe pri ruci da nas ponovo uveri kako je sve to što vidimo i doživljavamo samo jedan običan prolazak klatna Velikog Časovnika, da će se to klatno neizostavno vratiti - i produžiti dalje, na drugu stranu. Hegel nas mudro savetuje da je upravo to i tako neophodno, jer smo pri prvom pokretanju tog klatna bili slepi za brojne druge bitne stvari. Sve strane u raspravi o nekoj temi zastupaće brojne istine koje će, iako sapete u poplavi preterivanja i dreke, na kraju nekako isplivati na površinu upravo zahvaljujući mudrosti Vremena.
Hegel nas podseća da su velike i preterane reakcije veoma kompatibilne sa događajima koji se u dobroj meri kreću u pravom smeru. Mračni trenuci nisu kraj, oni su izazov i čak su na neki način neophodni kao deo antiteze koja će - konačno - mudro pronaći tačku sinteze.



Nije bilo neophodno da svi postanemo Hegeli i očekujemo klatno pročišćenja do rešenja, samo je trebalo posmatrati ponašanje postpetooktobarskih vlasti i ne ćutati im za sve što su loše radili. A ćutalo se bogami, i to mnogo. Ćutalo se zato što su se oni predpetooktobarski lukavo ućutali, čekali povratak svog klatna. Pa dočekali.
Nema mesta očaju i padanju u fras, ali treba mrdnuti guzicama i malim sivim ćelijama, uvek biti teza dobrog i antiteza budalama, i eto nama sinteze - kad tad. Predugo smo bili antiteza sami sebi, svi, bez razlike u odnosu na to šta mislimo ili mislimo da mislimo. I predugo je antiteza normalnom bila u opticaju ovde; toliko, da je postala teza svega danas. Takva dva ludila može da spoji samo antisinteza.
Neki filozofi smatraju da vreme ne postoji, barem ne na način koji je uvrežen u našim kulturama. Smatra se da je vreme društveni konstrukt, da realnost postoji samo onakva kakvu je percipiramo, da "pre" i "posle" tj. prošlost i budućnost ne postoje na linearan već jedan drugi - poprilično "matriksast" način.
Da vreme postoji u samo jednom trenutku, a tačno vreme je:



Sad.
Ili nikad.
Na nama je odluka.

Wednesday, 2 May 2018

Nočna stwaža


"Samo vas posmatwam, dobwo vas posmatwam i po danu i po noči. E pa nečete se izvuč, džubwad jedna izdajnička i stwanoplačenčka. Kad vas Vjewca pwokune svi čete najebat, svi! Nečete vi meni po Swbiji nosat amewčke majce i slavit tudže slave."
- Prvomajska poslanica Vojislava Šešelja, tvorca primordijalne naprednjačke supe, upućena opozicionim deputatima, studentima, radnicima, taksistima, sudijama, lekarima, slučajnim i namernim prolaznicima, nepodobnim nacijama i svim srbistanskim domorocima van njegovog zemunskog pašnjaka.


Btw, još uvek mu ne polazi za rukom da se napase dovoljno deteline sa četiri lista. Kažu da to leči prošlost jače nego onaj haški recept za rak buraga.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...