"Postoje vremena za stvarne a ne lažne izbore. Došli smo do trenutka kada ćemo morati sopstvene živote da stavimo na crtu ukoliko želimo da ovaj narod nekako preživi sopstvenu glupost. Svako od nas, ko je humanih uverenja, moraće da se odluči na vid protesta koji najviše odgovara tim uverenjima - ali protestovati moramo svi."
Ovo je deo Kingovog protestnog govora u Njujorku, protiv američkog učešća u vijetnamskom ratu. Govor je u medijima potom nazvan "Posle Vijetnama - Vreme je da prekinemo tišinu". Martin Luter King je ubijen 4. aprila 1968, tačno godinu dana posle ovog govora u Njujorku. Ubili su ga oni koji (još uvek) misle da je glupost jača od čovečnosti.
***
Protiv koga i čega se u Srbiji i dalje tako gromoglasno ćuti?
Da li je olovka jača od mača i pendreka, kada se na izborima neskriveno krade - isto pa i više nego devedesetih?
Da li je gumena patkica jača od fantomki, koje pomahnitalo ruše, biju i ubijaju?
Da li su samoorganizovani stanari niških solitera jači od manijakalno visokih računa za grejanje? Da li je jedan zarđali trofejnitenk iz Kraljeva jači od svih ofanziva zajedno, na svim lokalnim frontovima? Da li je ljudsko dostojanstvo jače od korejskih pelena za odrasle, od svih para ovoga sveta? Da li je Mali Čovek jači od svih partija sa posebnim potrebama zajedno? Ja verujem jeste. Svi su oni uradili tačno ono na šta je King pozvao građane Amerike pre pola veka - našli su vid protesta koji najviše odgovara uverenjima svakoga od njih, način da prežive glupost sopstvenog naroda koji i dalje u većini ćuti.
Došlo je vreme o kome je govorio Martin Luter King, kada lažnim izborima više nema mesta u našim životima.
"Ukoliko sve postojeće mašine i svo znanje koje posedujemo bacimo na neku deponiju ili potopimo u more, ljudski rod će izumreti u roku od šest meseci. Ukoliko to isto uradimo sa svim političarima širom sveta, čovečanstvu će krenuti nabolje."
Dakle, apokaliptična banda iz devedesetih koja ponovo jaše, očigledno da nije bacila ni mašine ni znanje, inače bi sve bilo gotovo još sredinom 1990. Ne bi bilo ni prvih višestranačkih izbora, pa potonjeg 9. marta, DEPOSa, DEMOSa, Zajedno, 96/97, Saveza za promene, DOSa, 5. oktobra i svih ostalih neprijatnosti koje različitosti donose.
Verovatno su sada to konačno ukapirali i zapeli svom snagom da prvo unište znanje, jer bez znanja i mašine postaju neupotrebljive. A i šta će ta sokoćala bilo kome u ovom gulagu, kad su im još onomad lokomotive plašile krave a banda "izobražena, cincarska, europejska i nemačkarska" kvarila biznis.
Kada se student Nikola Pašić od Obrenovića žicao za pare, tražeći još i još i još, kako bi "izučio mostogradnju kod Nemaca, Francuza i naročito Engleza... jer su oni najbolji" garantovano je još tada na umu imao svoju potonju (o)poruku "Učite decu svoje dece da ne veruju Englezima", ili Narodni odisaj javnih egzekucija političkih protivnika, ili brojanje ruskih šuški pre provale u Aleksandrovu spavaću sobu, ili solunsku trgovinu glavom pobratima Apisa zarad spasa sopstvene guzice, ili... ovo danas, što rade njegovi verni baštinici, zajedno sa službenim naslednicima Crne ruke. Nameračili su se na svu pamet koja je ovde preostala - tonaročito.
Najgore je što u tome već godinama unazad imaju podršku ostalih politikanata sa posebnim potrebama.
Kad pročitamo Fulerovu izreku, stvari postaju daleko jasnije zašto Srbija nema normalnih deponija, niti ima more.
Zašto je sve manje pameti i sve više apsolutnog neznanja.
Poštovani gledaoci svih nazifrekventnih Pinkformer informativno-obaveštajnih programa i specijalnih emisija, objavljujemo ekskluzivni snimak sa pregovora koji se odvijaju u Moskvi, povodom eventualnog obaveznog učešća SPS u prošlobudućoj Vladi Naprednoradikalne Republike Zapadne Koreje, nekada poznate pod imenom Srbija (iz vremena dobrosusedskih odnosa sa Austrougarskom, pu! pu! pu! ne ponovilo se).
Pokrovitelj pregovora je, kao i uvek do sada, poznata Spisateljica iz Požarevca trajno nastanjena u jednom moskovskom atomskom bunkeru za zlato. I dolare. I ratne zločince. I lopove. I tako to.
Moderator i voditelj ovog zabavno-rekreativnog programa, ponovo je provereni as, Jahač Medveda i bivših sovjetskih & jugoslovenskih republika. Onaj, zbog koga su iz srpsko-ruskog rečnika izbačeni pojmovi "njet" (na srpskom) i "plaćanje ugovornih obaveza" (na ruskom).
ram (engl.) = ovan; ovca (ovac) koja se otpozadi gledano razlikuje po jako istaknutim... režnjevima pomoćnog mozga
***
Dakle, ako poslednji republički izbori nisu bili organizovani zbog:
2) rekonstrukcije kurvanja po formuli "i američke pare i ruska obećanja - Srbija se uspraviti neće",
3) namicanja (ili smicanja već postojeće?) 2/3 skupštinske većine za promenu kosovske preambule Ustava,
4) otresanja jedne ekipe koalicionih krpelja i kačenja druge,
5) uvlačenja nekih kvaziopozicionara u vlast, koji imaju kadrove (ionako su im već "pokrali programe"),
6) ulaska što većeg broja partija sa posebnim potrebama u Parlament, kako bi nominalno-parlamentarno svi bili krivi što zajedno sisaju budžet i krv običnih građana Srbije, protiv čega se niko od njih i ne buni (bitan je bio svaki glas, naročito onaj jedan dverinjavi manjka; opšta krađa na izborima se ne spominje nikako, jer kvari šemu i to MNOGO);
7) kupovine novog polumandata od dve godine do narednih izbora (koji mogu biti i pre 2018),
8) skretanja pažnje glasačke pastve sa totalne pljačke koju "država" sprovodi na svim nivoima, za koju ne postoji ni trunka naznake da će prestati čak ni kada više ne bude bilo čega da se ukrade,
9) svađanja običnih ljudi oko totalnih gluposti, svakog sa svakim, da se ne osvrnu oko sebe i dosete,
zbog čega onda jesu?
10) Radi daljeg opstanka neraskidive cveno-crne koalicije iz devedesetih, tog ultrapoganog braka najodgovornijih za uništenje srbijanskog društva i pripadajuće mu države, kao i dobrog dela svega onoga što je nekada činilo SFRJ?
Kada posle svakih "izbora" u Srbiji lokalna politikantska kvazielita vrlo brzo skokne do Moskve, "zbog zdravstvenih problema" plus Tetka Miri da odnesu lek u vidu provizije, onda nije za čuditi se što ova poslednja opcija odjednom preskače na čelo liste "razloga".
Izbori svakako nisu bili organizovani radi prikupljanja humanitarne pomoći, za aparate kojima se proverava sluh kod novorođenčadi ili (nedajbože) za nabavku specijalne mašine koja se koristi za razvezivanje crevnog trakta prilikom srčanih problema koje imaju nezaštićeni svedoci ludila. To ne, nikako.
Sa koje ga god strane crni ovac zveknuo, crveni džak će mu uvek biti kraj guzice.
slika je preuzeta sa profila profesora Janka Veselinovića
Imam utisak da je Doktor smrti bio na starom zadatku. Nekada je
ubijao svedoke po nalogu Zemunskog klana, čak je i 12. marta bio spreman
da ako Đinđić preživi atentat, dokrajči ga specijalnim koktelom koji je
ubrizgavao pacijentima u krv. Umesto da krivično odgovara za sva
zlodela, Demokratska stranka se nije bavila javnom tajnom da je Zlatibor
Lončar ubica u svilenim rukavicama, a Aleksandar Vučić ga je nagradio
ministarskom funkcijom.
Iznenada je na VMA "preminuo" glavni
svedok mafijaškog rušenja objekata u Savamali. Ne pristajem da je to
slučajnost, kao što ni helikopter nije bio splet nesrećnih okolnosti već
svesno prihvatanje rizika, što je za posledicu imalo sedmostruko
ubistvo isplanirano u kabinetu Vučića i njegove kamarile.
U
pravno uređenim državama, i ovo ubistvo svedoka i pad helikoptera ne bi
bili samo povod za ostavku kompletne izvršne vlasti već i za momentalno
krivično procesuiranje vinovnika tih zločina. U Srbiji u kojoj o pravu i
pravdi odlučuje pravosudna mafija koja bezobzirno izvršava političke
naloge i trguje ljudskim životima, epilog će da bude: "Svaka čast
Vučiću, piloti su bili pijani a svedok je jeo previše bureka."
Devedesete su se vratile 12. marta. Sada su na vrhuncu. Ovo je opasnije nego što sam i mislio. Ruše u fantomkama, ubijaju u mantilima.
Ljudi, vreme je za REVOLUCIJU, bacite tastature, pokrenite se, izađite na ulice.
- Aaaaa... dobro, onda glasam za Aleksandra Vučića.
- ... (i koke su živa bića)
Ukoliko mislite da je neprimerena blogozajebancija na račun jedne humanitarne akcije (a neprimerena je svaka, da se razumemo), onda porazmislite o sledećem:
U emisiji takvog tipa, gledaoci pozovu neki telefonski broj i učipe se pare za humanitarnu pomoć, što bi inače trebalo da pokrije normalna država iz budžeta - samo kad bi bila normalna kao što nije. Na taj način svako ko pozove voljno pomaže nekome u nevolji, i to je dobro jer pokazuje da u društvu, razorenom poput našeg, kod građana još uvek postoji empatija. "Problem" je što u takvoj emisiji operatere glume poznate ličnosti, među kojima su i političari. Kao, oni su neki lepak na koji se lepe vaše pare - pardon, pozivi. Svaki vaš poziv na koji se oni jave pomaže onome zbog koga ste pozvali, ali pomaže i tim bilmezima koji vam na poziv odgovore. Pa? Pa ništa, ako mislite da je normalno kada se na tuđoj nesreći i vašoj dobroj volji neka pijavica grebe za poene medijskog rejtinga.
A upravo to rade.
Ako su već toliko humani (myass!), što onda u studiju operatere ne glume totalni anonimusi sa ulice, koji će se javljati samo na pozive poznatih ličnosti željnih da pomognu nekome. Svaki njihov poziv se tarifira minimum 100 evra, uz mogućnost da pozovu neograničen broj puta ili uvećaju iznos. Pa da onda prebrojimo ponovo politikante.
I još nešto: Teleton je završen u 23:30, ali ova humanitarna akcija putem telefona i SMS-ova je nastavljena i trajaće do 25. maja u ponoć. Šta mislite, ko će od tih pijavica ostati da odgovara na vaše pozive u narednih 24 sata?
Pozovite, pa proverite.
Besmisleno je komentarisati večerašnje učešće ovog licemera u belom mantilu, pravog naslednika Tomice Umalopadoživotnog, tog položajnika Hipokritove umesto Hipokratove zakletve zbog koga smo kao društvo primorani da na razne vaninstitucionalne načine obezbeđujemo pare za lečenje bolesnih. Umesto što su organizovali beskorisne rasipničke izbore pre mesec dana, taj novac su mogli lepo da uplate baš radi nabavke aparata za proveru sluha kod novorođenčadi i u mnoge druge humanitarne svrhe, i niko im ne bi na tome zamerio.
Ali ne, ovaj narod ima para i za izbore i za humanitarno telefoniranje, pa je zato upravo to dobio.
I posle je nekome kriva blogozajebancija što nam je svima ovako kako nam je.
U senci drugog poluvremena sudsko-politikantske farse pod (još uvek) radnim naslovom "Rehabilitacija onomad neobaveštenog Nedić Milana", pa još sve to začinjeno poslednjim Valterovim rafalom iz šmajsera, do ušiju (i mozga) običnog čoveka osuđenog da doživotnu robiju oduži u Srbistanu povremeno dopru i neki stavovi poprilično drugačiji od onih vlastopozicionozvaničnih, poturenih iz iste kužine i dilovanih od istih medijskih plastifuksi.
Elem...
"Politička životnost neke države je moguća samo u slučaju da postoje različiti politički interesi koji se unutar tog naroda međusobno debatuju i sprječavaju se međusobno da odu u isto-mišljenje. Zato služe ljevica i desnica. Obadvije su važne, i obadvije moraju postojati. Ekstremna desnica ili ekstremna ljevica su pogrešni nazivi. Ljevica i desnica su riječi iz parlamenta (skupštine), i ne mogu biti ekstremni jer parlament podrazumjeva razgovor i razmjenu mišljenja. Imenima ekstremna desnica i ekstremna ljevica daje se parlamentarna težina, a to je obično političko banditstvo ljudi koji su u mogućnosti da nekome sa drugačijim mišljenjem nanesu tjelesne povrede."
- Bolek Lebed
... daklem:
Preživjelih nema druže
Ulice pune su žrtava
O o o, ko će shvatiti to
Ljevica, desnica, centralno
Da li se radujete svakodnevnom odlasku na posao, ili ga se užasavate? Da li noću budni ležite u krevetu, dok vas izjedaju misli šta će biti sutradan na poslu? Ako je tako, obratite pažnju na spisak upozoravajućih znakova koje prečesto zanemarujemo tokom karijere sve dok zaista ne postanemo nesrećni. Evo nekih ranih znakova upozorenja koji ukazuju da to više nije to, da je vreme da se krene napred i na neku drugu stranu.
1. Imate problem da ujutru ustanete i na vreme stignete na posao.
Osim ukoliko za to ne postoji neki drugi (ili medicinski) razlog, ako vam svakodnevno ustajanje i odlazak na posao radnim danom podstiču mikro užas onda je to itekako ukazuje da su strast i zanimanje za aktuelan posao negde isparili.
2. Sanjarite o drugom poslu.
Ukoliko maštate o raskidu ugovora o radu, ili tokom pauze za ručak bacate oko na oglase u kojima se nude poslovi, vreme je da nešto konkretno uradite po tom pitanju.
3. Više od tri godine nemate unapređenja ili povišica plate.
Ukoliko ste proveli toliko vremena bez unapređenja ili povišice - ili ako ste primetili da u firmi ne postoji način kako da do toga dođete - vreme je da porazmislite o poslu na kome bi to bilo moguće.
4. Kolege ili šef vam se nikako ne sviđaju.
Ponekad je zaista nemoguće uklopiti sve karaktere, iako se maksimalno trudite da budete uljudni i poštujete ostale na poslu, ali ako sebe uhvatite u mislima da mrzite ljude sa kojima radite to će samo doprineti da se na poslu osećate neprijatno, da zamrzite taj posao pa čak i same sebe.
5. Stvari su u vašoj firmi krenule nizbrdo.
Ukoliko ste primetili znake da vaša firma posluje sve lošije, zaista nema razloga da potonete zajedno sa tim brodom. Napustite to bušno korito pre nego što bude kasno.
6. Stalno brojite dane, nedelje, mesece i godine do penzije.
Ukoliko vam je ostalo do penzije više od par meseci, dobro porazmislite o dome da li zaista želite da potrošite ostatak radnog veka u otaljavanju, ili ćete se ipak još malo posvetiti izazovima koje posao može doneti. Sve ovo važi ne samo za penziju, već i ako ste sebi uvrteli u glavu nekakav fiksirani datum kada ćete preseći taj čvor radnih nervoza... koji stalno odlažete iz "nekih" razloga.
7. Od nadređenih ne dobijate nikakve povratne informacije.
Ništa pozitivno niti negativno, ne hvale vas niti kude - samo praznina. Ovo je jasan znak veoma lošeg menadžmenta u firmi, i to se najverovatnije neće (niti može) promeniti na bolje.
8. Problemi sa zdravljem.
Ne smemo zanemariti činjenicu da stres, napetost i konstantna negativnost mogu imati stvaran efekat na naše zdravlje i kvalitet života. Glavobolje, problemi sa snom, (pre)česte prehlade - sve to može predstavljati fizički efekat stresa.
9. Kukumavčenje.
Ako ste primetili da se većina vaših razgovora sa prijateljima i članovima porodice na kraju pretvara u kuknjavu o vašem poslu, vreme je da date otkaz pre nego što ga vama daju ti isti prijatelji i članovi porodice.
10. Na poslu više nema novih izazova niti nečeg novog da se nauči.
Dobro je biti pravi profesionalac na svom poslu, što bi moglo da opravda ovu tvrdnju. Međutim, nije nimalo prijatno kada shvatite da više nema napredovanja, učenja, razvoja ili novih radnih izazova koji svaki posao čine zanimljivijim i lakšim. Takvo stanje vam lako može sagoreti volju i želju da radite.
11. Više ne verujete u svoju firmu.
Postoje trenuci kada zaposleni više ne mogu da stanu u odbranu firme u kojoj rade - iz moralnih, etičkih ili kulturnih razloga. I to je sasvim u redu. Samo, kada to ukapirate, ne ostajte ovde.
12. Počeli ste da se "opuštate" uz drogu ili alkohol.
Povećana konzumacija alkohola, lekova, droga ili neko drugo problematično ponašanje samo da bi se "opustili" ili uspešno "nosili" sa problemima na poslu, predstavlja jasan signal da ste prešli crvenu liniju trpeljivosti između vas i vašeg posla.
13. Primetili ste da puno ljudi napušta firmu, ili da se stalno vrši neka reorganizacija.
Ukoliko sve češće pada "čast" povodom nečijeg odlaska iz firme, ili zaposlene svaki čas premeštaju sa jednih na druga radna mesta, to ukazuje na činjenicu da nešto u vašoj firmi ne valja. Nema potrebe da slepo sledite gomilu, ali potrudite se da obratite pažnju na jasne znake upozorenja.
14. Učinak na radnom mestu vam je sve lošiji.
Kada kvalitet posla koje radite počne da opada, vreme je za promenu.
15. Osećaj potpunog odsustva kontrole.
U dobrom radnom okruženju, zaposleni treba da imaju osećaj kontrole nad sopstvenim radom i njegovim proizvodima. Ukoliko dođe da umanjenja tog osećaja kontrole nad radom, produktivnošću i proizvodima, trebalo bi ozbiljno porazmisliti o neophodnim promenama.
16. Kontaktirao vas je neki "lovac na kadrove".
Ukoliko vas je kontaktirao neko zadužen za "lov" na stručnjake - ali iz druge firme, ili agencije - a vi ste zadovoljni svojim poslom, onda je sve u redu. Međutim, ako imate određenih rezervi ili nedoumica po pitanju svog posla, poziv tih ljudi možda ukazuje da u vašoj firmi baš i ne cvetaju ruže, tako da ne bi bilo loše iskorititi priliku za promenu.
17. Uvećavaju vam opis poslova i radne zadatke, ali ne i platu.
Tako nešto je itekako moguće na poslu (obaveštenje za one retke koji nemaju to iskustvo). Ukoliko radite mnogo više od onoga što ste ugovorili prilikom zapošljavanja, a niste finansijski nagrađeni u skladu s tim, možda je vreme da potražite mesto gde će neko više ceniiti vaš doprinos.
18. Vaše sposobnosti nisu iskorišćene.
Ukoliko posedujete znanja i veštine koje u firmi ne priznaju i ne koriste, takođe ne bi bilo loše da potražite posao na kome ćete se iskazati u punom sjaju.
19. Odnos posao-porodica ispada iz ravnoteže.
Ukoliko steprimetili da zbog posla konstantno ne možete da ispunite porodične obaveze - i obrnuto - vreme je da potražite posao koji više odgovara vašim potrebama.
20. Maltretiraju vas, uznemiravaju ili prete vam - fizički ili verbalno.
Ne postoji nikakvo opravdanje za maltretiranje ili bilo koje drugo nezakonito ponašanje. Ukoliko vas neko verbalno, fizički ili seksualno zlostavlja na radnom mestu, vreme je za odlazak bez obzira na druge mere koje ste eventualno preduzeli da zaštitite zakonom predviđena prava.
Ukoliko znate još neke znake upozorenja koji će vam "ocinkariti" loše radno mesto na kome radite, osim ovih, slobodno ih dodajte na listu. Ne škodi, a može i da pomogne.
Međusobne
kombinacije i varijacije već navedenih znakova upozorenja, dovoljne su da porazmislite,
zabrinete i pobrinete se za sebe. Jer niko drugi to neće umesto vas da uradi.
OK, sve je to lepo, ali uglavnom se odnosi na razvijene zemlje u kojima postoje tržište rada i zakoni koji se poštuju. Naravno - ako i dok se poštuju.
I tu prestaje svaka dalja razlika između Zapada i Srbije, osim one tačke prestajanja. Srbija nema normalno tržište rada baš kao što nema ni normalne poslodavce - u državnom i privatnom sektoru podjednako, i istom merom. Fora zakidanja od zaposlenih je ista i ovde i na Zapadu, samo što se kod nas sve vrti oko sitnih para i još sitnijih duša. Isto važi i za mobing, bosing, tzv. prazne/pune stolove i ostale tehnologije maltretiranja zaposlenih od strane kolega ili poslodavaca, teško dokazive čak i kada je više nego jasno da postoje kao i da se smišljeno i organizovano sprovode prvenstveno nad "nepodobnima" po bezbroj uglavnom besmislenih osnova; jedan od najbesmislenijih, svakako predstavlja politika, koja nema blage veze sa osnovnim principima poslovanja jedne normalne firme. Pitanje je, međutim, šta je danas normalno a šta isplativo.
Kako god bilo, strah i dalje predstavlja glavnu kočnicu svim promenama, od ličnih do strukturalnih, od najnižeg do najvišeg nivoa. Strah od gubitka posla, zarade, povlastica ili jednostavno strah da ne bude još gore od strahovito lošeg. Pristajanje na manje zlo trpljenja, u reklamama indukovanom strahu od većeg zla; ta organizovana sluđenost ima za cilj da vas zaslepi kako ne bi ste mogli razumno da sagledate stanje (bilo koje - poslovno, finansijsko, porodično, političko, društveno...) pa potom preduzeli racionalne korake da se to loše stanje izmeni.
Zaista, zar nemate utisak kako vam je ta rabota (posao ili politika, svejedno), kako kaže narod - popila mozak? I da to traje predugo (organizovano) da bi bilo normalno? Pa sad, ako institucionalno ludilo proglasimo normalnim, onda... ništa. Hajde da se ne pravimo nevešti, da kao ne znamo koliko je mnogo trenutno zaposlenih u Srbiji - sluđenih po bilo kom od navedenih 20 (i više) osnova - glasalo za svaku vlast koja im je zauzvrat posle izbora u još većoj meri nastavila da pije mozak. I da to važi za zaposlene i u državnim i u privatnim firmama podjednako, koliko god se poslodavci u ovim drugim ritali kako to nije istina. O da, jeste, i to u nenormalno bezobraznoj meri. Skoro kao i kod onih prvih, pobratima po alavosti. Pa vi posle i dalje glasajte za one koji vam popiše mozak, u strahu da vam neki drugi (od pre ili posle) ne urade to isto. A uradiće, i jedni i drugi, baš zbog tog straha koji vas sputava.
I can't take this crazy pace, I've become a mental case
Ne čekajte petak za donošenje bilo kakvih odluka, posle njega uvek sledi ponedeljak "patnje".. Ponekad vam između petka i ponedeljka umetnu i izbornu nedelju, čisto sopstvene zabave radi. Da se ne opustite previše, pa sa paše vratite mozak tamo gde mu je zaista mesto.
"U viktorijanskoj Engleskoj, siromaštvo i niske plate nisu izazvale rumunske izbeglice ili članstvo u Evropskoj uniji, već POHLEPA."
Ili, kako bi to rekao aktuelni Pontif, "pohlepa oličena u trci za profitom".
Ne, nisu mi pričali već se itekako dobro sećam da današnji očajan kvalitet života i visina zarada nisu izazvale rumunske izbeglice čiji je priliv - bolje reći prepliv - preko Dunava bio konstantan u vreme rahmetli Eseferjot. Čak je i jedna novorođena beba '79. dobila ime po mojoj sestri, u znak zahvalnosti što je naš otac njenoj tada trudnoj majci uspeo da spasi život iako su je pecaroši u negotinsku bolnicu doneli poluudavljenu - ali kućni budžet nam zbog toga nije bio manji. Desetak godina kasnije, ta ista Eseferjot je bila na korak do članstva u budućoj EU - međutim, ni to nije razlog ovog "čuda" koje smo zapatili. Kako onomad u Engleskoj, tako i danas u Srbiji, razlog za siromaštvo i loše plaćen rad ostao je isti: ALAVOST. Alavost onih koji misle da drugima mogu da rade šta hoće, da im to i naplate pride. Ovi "sad" se vade na one "pre", a ti "pre" jedva čekaju da opet postanu oni "posle". Sve ostalo je bilo, jeste i biće i dalje isto, koliko god se zajebavali na temu rumunskih (i drugih) izbeglica ili EU.
Tome nema leka dok ne pukne samo. Baš kao onaj lik iz pajtonovskog Smisla života, koji se u restoranu toliko preždere da na kraju eksplodira. Isto rade svi ovdašnji politikanti & njihove partije sa posebnim potrebama - alavo žderu dok ne puknu. Takav kraj je neizbežan, uvek bio i biće. Ako je pohlepa, alavost - kako god da to nazovete - smisao života raznim bitangama, zašto je onda beskonačno trpljenje i povlađivanje takvima smisao života za sve ostale? Umesto da ih blagovremeno ne tove, ne dopuste im da se alavo prežderavaju, svi se prave kao da takvi ne postoje. Kao da nije lakše sprečiti da dođu do tačke pucanja, iako svi znaju da kada takvi puknu obično zaseru sve i svakoga oko sebe. Ko nađe odgovor na to pitanje biće na korak do rešenja. Do tada ostaje samo da se tešimo fatalističkim izgovorima da tako treba. Kako da ne, mysheeplings.
Garçon, check please! Must go. Imam utisak da se u mehani Srbistan neki od stalnih gostiju opet naduvavaju do tačke pucanja...
Kletva "dabogda vam se usta za vrat okrenula", koju je umobolni Milić od Mačve onomad bacio na američku flotu, ne da nam se vratila već odavde nikada i nigde nije ni išla. Okretanje glave, ćutanje, žmurenje, gluvarenje... glupiranje. Nacionalni sport u kome je Srbistan svetski šampion. Samo glup narod može sebi da dopusti da ga u kontinuitetu bitange jebu 130 godina - od 1886. kada su na vlast došli Pašićevci pa do danas, menjajući jedino svlak i ništa drugo. Glumeći partije, politiku, državu. Glumeći društvo.
Hajde da prekinemo više sa tom zajebancijom, koliko god tradicionalno privlačna bila. Ili da, ipak, nastavimo i dalje da razgovaramo kaonemi, gluvi, slepi i glupi - al' onako, slobodno?
U engleskom jeziku reč "dumb" podjednako može da znači nem i glup. Ionako nema razlike kad ćutiš, praviš se da ne vidiš i ne čuješ ništa. Praviš se Englez, pa onda mrziš sebe jer u palanci tako treba. I nikako drugačije. Jokmore.
14. maja 1931. godine, u okrugu Odalen (Ådalen), švedska armija je otvorila mitraljesku vatru na mirne demonstrante. Četvorica demonstranata i jedan prolaznik su ubijeni a još petorica ranjena. Ovaj članak opisuje taj događaj.
Pozadina
Tokom leta 1930. godine došlo je do sukoba u fabrici sulfata "Marmaverken". Vlasnik fabrike, Djerar Verštig, naumio je da zaposlenima smanji plate zbog čega su se oni pobunili, pa je unajmio štrajkbrehere (tzv. šuge) kako ne bi došlo do prekida proizvodnje. Verštig je bio vlasnik i nekoliko drugih fabrika i postrojenja, tako da se sukob proširio i na njih kada su radnici stupili u štrajkove podrške svojim drugovima u "Marmi".
U proleće 1931. kada se led razišao sa reka i jezera, Verštigova kompanija je planirala da krene sa isporukom zaliha celuloze koje su se nagomilale tokom zime. Kako su radnici u štrajku blokirali taj posao, kompanija je ponovo unajmila šuge (za njih su to bili "radnici voljni da rade") radi utovara i slanja robe.
12. maja šezdesetak štrajkbrehera stiže u Odalen, i odmah prianjaju na posao. To je izazvalo porast tenzija skoro do tačke usijanja, tako da se 13. maja oko 500 štrajkača okuplja u gradu i maršira do skladišta celuloze. Kada su tamo stigli i videli šuge kako utovaruju robu na jedan parobrod, rešili su da to odmah spreče. Većina štrajkbrehera je pobegla kada su videli demonstrante koji im se približavaju, a nekoliko njih je pokušalo da se sakrije u brodskom skladištu; štrajkači su ih odatle izvukli na obalu i primorali na obećanje da će otići kući i više neće učestvovati u razbijanju štrajka.
Lokalna policija nije mogla da spreči proteste niti zaštiti štrajkbrehere, pa je načelnik Okruga pozvao vojsku u pomoć. 13. uveče, u Odalen stiže šezdeset ljudi pod komandom kapetana Nilsa Mestertona - među njima je bilo konjanika i pešadinaca, kao i mitraljeski vod. Tokom večeri i noći došlo je do nekoliko manjih incidenata kada su demonstranti bacali kamenice na vojnike i policajce. Vojska je uzvratila plotunom manevarske municije i dimnim bombama.
Pucnjava
14. maja lokalni sindikati organizuju novi skup, rešeni da ponovo protestno marširaju do zgrade u Lundeu, u kojoj su bili smešteni štrajkbreheri. Ovoga puta broj demonstranata je bio daleko veći: po lokalnim vlastima bilo ih je tri do četiri hiljade, po organizatorima čitavih sedam hiljada. Osnovna ideja je bila da se maršira do "crvene linije" koju je vojska povukla, tačke od koje je dalje bilo zabranjeno prići fabrici; potom bi se svi vratili nazad. Vojska je već bila upozorila demonstrante, pozivajući se na tadašnji Zakon o pobuni, da će svakoga ko ne posluša naređenja vlasti proglasiti pobunjenikom i shodno tome odgovarajuće "tretirati".
Kada su demonstranti stigli do naselja Lunde, vojska im je preprečila put i naredila da se raziđu i vrate kućama. Kolona demonstranata je nastavila da se kreće, pa su konjanici pokušali da ih zaustave. Jedan od vojnika pada sa konja, drugi izvlači svoj pištolj i ispaljuje nekoliko hitaca upozorenja. Kapetan Mesterton tada upućuje naredbu demonstrantima da se zaustave i upozorava ih da će, ukoliko ne ispoštuju tu naredbu, na njih otvoriti vatru.
Demonstranti su nastavili da se kreću i kada su bili na manje od 100 metara od vojnika, mitraljeski vod je započeo svoju smrtonosnu pesmu koja nije prestala sve dok jedan član sindikalnog orkestra nije trubom oglasio "prekid vatre".
Kada se barutni dim razišao, četiri nenaoružana radnika i jedan mladić, koji je sa strane sve posmatrao, ležali su mrtvi; pored njih, još petorica ranjenih. Mesterton je kasnije na sudu izjavio da je među demonstrantima uočio neko oružje, tj. da je začuo pucnje i video jednog okrvavljenog od konjanika.Istraga koja je potom usledila, nikada nije pronašla dokaze koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da je bilo ko među radnicima bio naoružan.
Mitraljeska vatra nije bila direktno usmerena na radnike već na pola puta između vojnika i demonstranata. Međutim, rikošeti su pogađali demonstrante, tako izazivajući stradanje. Kao pešadijski kapetan, Mesterton je morao znati da u toj situaciji rikošetirani hici neće "nestati", i zbog toga je teško izvući drugi zaključak osim da njega uopšte nije bilo briga kakve će biti posledice tog njegovog plana.
Na ovakav zaključak naročito navodi činjenica da se odlučio na mitraljesku vatru, daleko ubojitije sredstvo od pušaka koje su imali njegovi vojnici. Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.
Posledice
Kapetan Mesterton je zajedno sa još nekoliko vojnika bio izveden pred Vojni sud, gde je bio prvobitno osuđen, ali je posle žalbe pred Vrhovnim sudom oslobođen svih optužbi. Kasnije je bio unapređen u majora, potom i potpukovnika švedske armije.
Četvorica ubijenih radnika su sahranjena u zajedničku grobnicu. Na spomeniku koji je njima posvećen, stoji sledeće:
1931. godine iz dimnjaka mnogih fabrika širom Odalena nije se video dim. Organizovani su štrajkovi podrške radnicima u Marmi, kojima su plate bile umanjene za 4 ere po satu. Tokom demonstracija koje su potom usledile, vojska je ubila petoricu radnika. Ovaj film je posvećen njima.
- Bo Widerberg, režiser filma "Ådalen 31" (1969)
Danas, 85 godina kasnije, ovako nešto je nezamislivo u Švedskoj, u kojoj se problem nezaposlenosti i priliv imigranata rešavaju skraćenjem radnog vremena na 6 sati i uvođenjem četvrte smene u fabrike - bez ere smanjenja plata i penzija, otpuštanja, prebijanja ili pucanja u radnike koji štrajkuju.
A u Srbiji... sve više miriše. Ne na kišu.
Slučaj "Jugoremedija" je malji deca za ovo, iako samo na korak od Odalenskog scenarija.
Srbija danas više miriše na 1931. nego na 2016. godinu. Neki to nazivaju tranzicijom, prvobitnom akumulacijom kapitala (po koji bre to put, više), neoliberalizmom kome "komunjarski" državni intervencionizam uopšte nije stran već itekako poželjan. Ukoliko mislite da upotreba državne oružane sile u privatne svrhe to nije (baš kao ni muža budžeta), onda previše konzumirate domaće ekonomske teoretičare, analitičare i kolumniste, do prekjuče opijene socsamoupravnim skaskama a od juče neolib bajkama o tržištu. Takvi ne mogu da shvate da je država tu da štiti privatnu svojinu sve dok ona ne ugrozi neki društveni interes, oličen ne u privatnom već u ličnom svakog od njenih građana.
Slobodan Milošević je lagao narod pričom o "švedskom standardu", pa ga je jedino on i doživeo - onaj zatvorski, u Sheveningenu. Srbija je i dalje ostala na "požarevačkom standardu"; samo su se nekadašnji čuvari zatvorskog kruga i batinaši danas preselili u upravnu zgradu Institucije. Sve je ostalo potaman.
Zrelo za rikošetiranje, ako (i kad) zatreba.
I samo državno, narafski.
p.s.
Onaj nesrećni kapetan Mesterton je zaista ispao naivan, kako to Šveđani ponekad umeju da budu. Samo je trebalo da navuče fantomku na glavu, ne bi mu ime onomad razvlačili po novinama, a opet bi napredovao u službi. Zato ovi naši znaju znanje, pa vežbaju. Spremaju se za neki ovdašnji Odalen, da brane privatni biznis pod državnom fantomkom ne birajući sredstva.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.
Na zadnjem (nismo mi te sreće da bude i poslednji) monologu za novinare (MZN) koji je juče održao ni sam ne zna kojim povodom ali sa dobro nam već znanom namerom poplašivanja javnosti, Onaj koji će po prvi put u istoriji uspeti da bude izabran za premijera tri puta u dve godine izveo je standardni repertoar prenemaganja, laganja, bezobrazluka i citiranja mudraca. Ali, sve to već dobro znamo. Bitno je nešto drugo: ponovo mu je Srbija kriva što nije poslušao samog sebe oko neke važne odluke.
Na korak do pornografije, razgolićeno je kako to On zamišlja da treba da izgleda mandat premijera i Vlade.
Baš ovako, i nikako drugačije.
Autoaport! reče glas u njegovoj glavi, i on posluša samog sebe.
Maske noćnih falangi nisu spale, opet su navučene.
Zapravo, nikada nisu ni bile skidane, jer život je maskenbal.
Samo ti Srbijo žmuri i okreći glavu, kurvaj se principijelno čas levo čas desno; dokle god ti je guzica naviše a glava u pesku, obraz ostaje netaknut. A to je ovde uvek bilo važnije od razuma.
Zar ne?
Ni Pinoče nije bio fašista, već samo diktator koji je baš voleo da nestaje ljude. Trajno. Zar ne?
Čudo jedno je taj strukturalni fašizam, puzajući i prikriven institucijama koje sa takvim "metodama" nemaju blage veze; baš zgodno dođe svakom kome je pun Stojko onih što svaki čas kao ujedeni prstom upiru na guštere u strahu od zmija koje to nisu, svakom ko misli da je mnogo pametan kada principijelno brani pravo swastike na cenzus pa onda još principijelnije protestvuje protiv te iste swastike koja nosi fantomku, ko pati od sindroma "ja/mi jedini" za svaku glupost koja mu padne na pamet, ko okreće glavu, žmuri, pretvara se da mu je žuta mrlja druge boje pa mu je i percepcija realnosti drugačija, ko misli da ovo nije stvaran svet oko njega. Mislili su tako i Nemci da su slobodni - onomad - pa je na kraju to "mišljenje" umalo ispalo konačno rešenje za sve druge uključujući i same Nemce. Zar ne?
Nema suštinske razlike između činjenja zla i okretanja glave, između "većeg" i "manjeg". Nikakve. To nečinjenje ima razne forme, pa i onu podmuklu - kada se čine razne sitnice (pa i besmislice) pod parolom velikih ideala i principa, samo da se ne bi uradilo ono što zaista treba uraditi. Guraćemo prste u svaku rupu koju vidimo, ko će sad još da brine ima li zaista vode sa druge strane i da li je to uopšte napukla brana protiv fašizacije društva ili običan zid neke ciganjorske straćare u Savamali. Bitan je princip, bitno je guranje prstiju, bitno je što glasnije o tome bulšitovati i ujedati svakog ko se naglas zapita: Ko je bre ovde stvarno lud?
Postoji ne samo strah (realan, iskustveni) od fašizma, već i podjednako stvaran strah da se to zlo nazove svojim pravim imenom - strah, koji svakoga dana sve više institucionalno napreduje, puzeći se uvlači u kosti i otupele umove, sve dok jednoga dana, žabo moja draga, ne bude kasno da se iskoči iz tog lonca. Ne samo zbog prokuvanosti, već i zbog konačnog odsustva želje i volje da se to učini. Taj strah svakodnevno podgrevaju i jedna i druga, na prvi pogled suprotstavljena strana, jer obe žele da kontrolišu ama baš svaku žabu koju bi nemilosrdno da ubace u svoje lonce.
Zar zaista mislite da se beogradska džentrifikacija (koju je Mali nasledio od Đitlera) razlikuje od razbijanja izloga i otimanja imovine miteleuropskim Jevrejima, i to ne samo po tehnici izvođenja već i suštinski? Cilj i sredstvo za njegovo postizanje, i jednima i drugima su isti: pare i strah. A fašizam će biti i ostati fašizam koliko god da ga pakuju u šarene laže i neonske reklame, baš kao što će ćutanje ostati ćutanje koliko god glasno bilo.
Ukoliko jednog dana uspemo da poskidamo fantomke tim neošturmabtajlungovcima, u pokušaju da razotkrijemo ko su oni zaista, šta ćemo ako tada ispod maski ugledamo sami sebe i sve ono što nismo učinili da se to zlo zaustavi na vreme?
