Ogledalce, ogledalce...

Izjava nedelje (NIN br.3459 od 13.04.2017)

"Neću dati ljudima bivšeg režima da uvedu diktaturu."

- Aleksandar Vučić, premijer Srbije

Ovo je izjavio nakon što su mu sva ogledala u kući odjednom popucala.

Neka milom, a neka silom.

Sledstveno narodnom verovanju glede špiglova i lupanja istih, sve nade polažemo u istinitost vremenske kazne koja je predviđena za razbijanje ogledala - pet godina nesreće su već odrađene, ostale su nam još dve. Vredi toliko sačekati (i kvalitetno se spremati), ali pod uslovom da se u međuvremenu neko, dok čeka, slučajno ne nabode na vreteno i opet zajebe stvar. Kandidata za to ovde barem nikada nije nedostajalo.

Deluzije i samoobmanjivanje spadaju u sada već čuvenu F kategoriju MKB10 šifarnika bolesti registrovanih kod Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Asocijalno ponašanje i patološko laganje su izuzeti iz te evidencije i još uvek se mogu registrovati u Agenciji za privredne registre, pod uslovom da vam nisu ukrali ličnu kartu ili prepeglali glasački listić koji ide uz nju.

Bivših režima u Srbiji nikada nije zafalilo, i naročito ne režima prošlosti. Kod nas još uvek vlada katastrofalan deficit režima budućnosti. Ovaj današnji to svakako nije, šta god da laprdaju njegove istaknute peruške. Izjava poput gornje samo služi da neopreznom konzumentu dezinformacija zamuti razdvajanje istorije od praistorije, kako ne bi mogao da razlikuje "bivše" od "bivšijih", lopove od zločinaca. Iako su suštinske posledice vladavine i jednih i drugih skoro iste, jedna od glavnih razlika među njima je brzina kojom se stiže do kraja.
Dve godine nesreće nisu tako dug period kao što se na prvi pogled čini. Problem nije u dužini trajanja već u samoj nesreći, a upravo se na rešavanju tog problema nikako ne radi. Kod "demokrata" nesrećne godine naizgled traju duže, kod fašista neuporedivo kraće - iako se svakome, ko ima stvarnu nesreću u životu da pod takvima živi, stvari čine upravo obrnutim. Nauka kaže da je vreme relativan pojam, da njegovo "trajanje" zavisi od toga kako ga mi sami poimamo.

Nažalost - ili na sreću - narodna verovanja i bajke su samo to i ništa drugo, pa tako i priča o još (samo) dve godine nesreće. Ova naša nesreća, sa i bez ogledala traje već 27 godina, i kako stoje stvari trajaće još neko vreme. Ceo taj period je mogao biti kraći i manje krvavobajkovit da nije bilo suludog glasanja većine ovdašnjih posedovalaca biračkog prava i potonjih "nacionalnih radova" najbivšeg od svih bivših režima na ovom prostoru - ovog istog koji danas ponovo vlada.

Vučić je lukavo procenio da je 2022. godina ključna za njegov odlazak sa vlasti (ili mu je tako bilo rečeno), pa je rešio da zajaši predsednički petogodišnji mandat koji će pokušati dodatno da armira iduće godine četvorogodišnjom vladavinom u Beogradu ali i četvorogodišnjim mandatom vlade koja sledi posle vanrednih parlamentarnih izbora koji će najverovatnije biti održani takođe iduće, 2018. godine.

Na taj rep mu neće moći (ni hteti) da stane niko osim građana Srbije.

Trenutak je da se krene u formiranje političke snage koja će moći da nastupi samo kao "Ljudi budućeg režima" i nikako drugačije. To su svi oni koji će ovom Miloševićevom bAVlrogu od SNSrbije bez straha stati na put i jasno reći:

You shall not pass.

Dalje nećeš moći.

Oni koji to ne mogu ili ne žele da shvate otpašće sami i sa pozicionih i sa opozicionih jasli, jer će postati apsolutno nepotrebni i beskorisni - svima, uključivši i sebe same.

Pokisla osoba koja svakodnevno daje sumanute izjave poput gornje svakako će za pet godina otići sa vlasti, zajedno sa svojim raskvašenim supozitorijama organizovanim u kradikalsku partiju i satelitske grupne i pojedinačne kooperante. Na građanima Srbije je da ovim drugima skrate mandat i uklone ih sa vlasti pre roka koji su planirali, a da onom prvom u što većoj meri ogade pirovu drugoaprilsku pobedu tako što će ga saterati u ćošak u koji se sam uvalio - u Ustavom definisana prava predsednika, i ništa više od toga.
Kada jednoga dana, tom i takvom mandat isklizne iz ruku, najveća kazna za sve što je uradio u prethodne tri decenije bila bi da doživotno sluša i gleda u beskraj sve što je izgovorio, slagao, uradio i upropastio tokom svoje parazitske karijere jednog palanačkog politikanta kome je sopstvena koža postala pretesna pa je pomislio da će postići veliku stvar u životu ako je nekoliko puta promeni.

Zaboravio je samo da promeni sebe, i to je ono što će ga na kraju koštati svega što je umislio da ima. Takvi obično nemaju ništa, a sebe na prvom mestu. Šteta, baš kad ga je krenula prodaja šrafova i pajsera u gvožđari kod onog Indusa, setio se da bi mogao i fakultet da završi, vojsku da odsluži, u neku partiju da se uvali, koje kilo da nabaci.

Sve ostalo je urbicidna legenda.