Friday, 21 July 2017

Do 101 i nazad


Srbija je dobila novog & unapređenog Zaštitnika od građana, koji će se baviti zaštitom apsolutnih prava članova Velike Partije, huligana, krimosa, plastifuksi i ostalih konzumenata sobe sa pogledom na Slaviju.


Podrazumeva se da će ostatak nezaštićene Srbije i dalje ostati u ovoj orvelijanskoj sobi 101 od države, u ljubavnom zagrljaju sa pacovima iz pekićevskog komunalističkog gulaga. 


Za to vreme, "pristojna" Srbija neka se i dalje sinhronizovano zgražava nad naslovnom stranom NIN-a, zajedno sa Čadorli Majom i Zmihajlovićkom, slobodno, dok se za zaštitnika građana bira ovakva spodoba, za direktorku Fonda zdravstvenog osiguranja postavlja Juniorka od Tabakovića klana a kineski vlasnici smederevske železare traže izmenu zakona o radu kako bi lakše davali otkaze. Ovi poslednji su te neofeudalne mere "štednje" sigurno naučili u kapitalističkoj zemlji iz koje dolaze, onoj istoj u kojoj je i dalje na vlasti Velika Partija (najveća na svetu, al' stvarno).
Ne zanosite se da se u Srbiji otkaz dobija zbog nerada. Nikad bilo, niti će, bez obzira ko gazduje fabrikama.
Isto važi i za izbor AVombudsmana.

Wednesday, 19 July 2017

Crne strane


Dnevni list Politika je do 2015. godine u rubrici Šarena strana svakog radnog dana objavljivao strip "Hogar" autora Dika Brauna - a onda iznenada ukinuo tu praksu. Zvanično, rekoše da je u pitanju bio gubitak prava na objavljivanje tog stripa. Nezvanično, Hogar je sve više & neprijatnije počeo da podseća na Aleksandra Vučića, pa su urednici morali da reaguju i suprotstave se toj pošasti. A svi ovde dobro znamo ko i kakvi su bili ti vikinzi ili varjazi - kako god vam drago bilo da ih zovete. Početkom 2016. godine pokrenuta je internet peticija fanova Hogara da se taj strip vrati na šarene stranice sve bleđe Politike, ali uludo: ne samo da Hogar nije vraćen, već su za kaznu proterane i karikature Dušana Petričića. Zvanično, ugovor je raskinut bez ikakvog razumnog objašnjenja. Nezvanično... pa, pogledati objašnjenje za Hogara. Isto vam je to.
A onda, iznenada i bez najave, takoreć' iz zasede s leđa, nakon masovno odobravajućih odjeka i reagovanja na visokostručne i otrežnjujuće tekstove svedoka-saradnika Petra Veličkovića iz Montreala i dr Milovana B. Vučića iz Los Anđelesa, Politika je vratila strip u sve tri verzije svog dnevnog izdanja (onlajn, oflajn i ofsajd) počev od danas, 19. jula (sreda) 2017. godine Napredne.


Autor stripa "Alek Ford i grupa SNS"  je renomirani strip-crtač mr Velimir Q. Gašić, profesor na likovnoj akademiji pri odseku za strip i reanimaciju, forenzički i sudski veštak za psihoegzorcizam feminizma, stručnjak svetskog glasa za korektivna silovanja seksualno dezorijentisanih žena, nerotkinja i onih sa manje od šestoro dece, iz Johanesburga u Južnoj Africi.
Iako je reč o majstoru zanata, poznatog širom sveta, njegovu sliku nećete naći na stranicama Politike niti po internet pretraživačima. Urednici su rešili da je ne objave, poštujući zahtev autora za zaštitu privatnosti od huligana i mrzitelja sa društvenih mreža.
Doduše, umesto šarene, ovakav strip možete naći samo u rubrici Crna strana.
Gde mu je i mesto.

Perač prozora



Uključio sam jutros radio
I čuo onda za oglas taj
Traži se perač prozora
Plata je sasvim pristojna

Počeo sam prati prozore
Ali nikako da se skoncentrišem
U glavi mi se nešto dešava
A u meni borba čudna odvija

Ma samo ti, misliću na tebe
Samo ti, dok perem prozore
Baci mi i ti jedan pogled
Jer ti si sada meni sve
Ti si moja hrabrost
Moja smelost
Moja muzika koju slušam
Dok očekuju baš svi
Da padnem dole i slomim svoj vrat


Propast.

Tuesday, 18 July 2017

Ista Politika, drugo pakovanje


Najstarija javna kuća informisanja na Balkanu, poznata pod službenim nazivom "Politika", danas je ponovo uspela da dosegne najviše vrhove dna novinarstva kojih se ne bi postideli ni u Orvelovom Ministarstvu istine (Ministin), koje se bavi prekrajanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.


U svom izdanju za utorak, 18. jul 2017. godine Napredne, objavili su "članak" pod lažnim imenom i sa lažnom slikom autora. Neki njihov Vinston Smit je lepo seo, po nečijoj naredbi načukao gomilu mizogino-fašističkih budalaština, pronašao nečije ime i mesto boravka i potpisao ga, izmislio zvanje, ukrao sliku nekog trećeg, i objavio u štampanom i elektronskom izdanju. Naravno, tu su i dežurni Simovi, O'Brajeni, Parsonsi i ostali botovi koji su odmah požurili da odrade sendvič-šihte u komentarima, ne razmišljajući o tome da li će ih neko provaliti u ovom falsifikovanju svega.
Upravo su tako provalili sami sebe.

Politika offline (štampano izdanje)

Politika online (elektronsko izdanje, sa komentarima)

Kao autora ovog teksta, potpisali su izvesnog "Petra Veličkovića, forenzičkog psihijatra i sudskog eksperta za poveravanje dece, iz Montreala u Kanadi" pa okačili fotografiju Andreasa Kaufmana, nemačkog glumca, režisera, pisca scenarija za TV, film i pozorište, autora knjiga za decu.


Pretragom po internetu, pronađen je i Petar Veličković iz Montreala koji nema blage veze sa onim što mu se pripisuje kao zvanje, a sa fotografijom još i manje od toga. Takođe, Google izbacuje samo jednu referencu prilikom pretrage, i to upravo onu sa Politike.
Naravno, shodno praksi Ministina, moguće je da u Montrealu postoji taj i takav Petar Veličković i da izgleda upravo kao na slici iz Politike. Drug Vinston Smit se, posle tretmana u sobi 101, slaže sa tim i apsolutno je u to uveren - zar ne, Vinstone?


Shodno pomenutoj praksi Ministina, kada su uhvaćeni u laži, mozgovi iz Poitike su sa svog sajta obrisali ovo đubre od teksta, u kome fantomski autor doslovce sve žene naziva ubicama svojih beba (čedomorkama) jer "ne treba zaboraviti da praktično sva čedomorstva svuda u svetu čine isključivo žene, a gotovo nikada muškarci". Ne samo da "autor" nije normalan, kada je mogao ovako nešto da napiše, već je pokazao i da je nepismen - on prvo ženama prilepi "praktično sva" i "isključivo" pa onda muškarcima doda "gotovo nikada" koje ne može tu da stoji upravo zbog one "ženske isključivosti", ekskluzive čedomorstva tj. abortusa. Na standardno ćirilolatinično brljanje ne vredi ni trošiti vreme, jer su u latiničnoj verziji teksta napisali "cudski ekspert"...
Idioti u domaćim medijima, koji obožavaju da se kite svojim onlajn piši-briši verzijama, nikako da nauče da je "gotovo nemoguće" obrisati sve tragove nečega što je bilo na internetu pa potom odatle uklonjeno. Internet i cache memorija su noćna mora onih koji bi svom snagom hteli da jednoga dana zaista ustanove Ministarstvo istine i slične mu ustanove državnog terora nad telom i dušom pojedinca.
Nažalost, ovo nije ni prvi ni jedini slučaj da Politika objavljuje "tekstove" autora koji uopšte ne postoje. Ove godine su 5. maja objavili tekst slične sadržine i potpisali ga kao "dr Milovan B. Vučić, profesor univerziteta, psihoanalitički psihoterapeut i psihoanalitički supervizor, specijalista za dečju psihoanalizu, iz Los Anđelesa u Kaliforniji". Psihoovo, psihoono... jbt! A na slici, opet švaba - Herman Derneman (1893-2005), najstariji muškarac koji je živeo u Nemačkoj.
Aman bre više.

Politika u ofsajdu

Sa ovim se otišlo daleko&duboko u tolikoj meri da se večeras oglasilo i Udruženje novinara Srbije, tekstom "Politikini fantomski komentatori" na svom zvaničnom sajtu, povodom budalaština koje priređuje "najstarija javna kuća informisanja na Balkanu". Njihov tekst je potpisao neki "UNS", ali nisam uspeo da izguglam njegovu sliku i reference.
Tamara Skrozza je za Cenzolovku takođe napisala nešto detaljniji tekst na istu temu, pod naslovom "Blam Politike za sva vremena".
Konačno, da udarimo pored dva lažna autora i treći, crkveni sloj:


Naravno, ne ide da u sve prste ne umeša i Ministarstvo Ljubavi.
I tako, kao ultimativni dokaz palanačkog bezumlja i gluposti, svima nam ostaje štampano izdanje Politike od utorka. Ne kao uteha, već kao još jedna opomena da je Politika to već radila, danas radi ponovo i radiće u budućnosti sve dok se tom kvazinovinarskom čudovištu ne stane za vrat.

***
Danas se na kioscima pojavila "Troslojna Politika", nova vrsta tariguza na domaćem tržištu brisača pameti i istine. Naravno, uz standardni prateći slogan "Lakše se briše" i sa praktičnom onlajn vežbom.
Problem je u tome što ovaj tariguz puca pa cepa prilikom upotrebe, u šta smo se danas iznova uverili. Ako ste blesavi, nasednete na propagandu i kupite Troslojnu Politiku pa se potom umažete, niko vam nije kriv - bili ste blagovremeno upozoreni na kvalitet papira. Naravno, elektronsko izdanje nećete moći da koristite kao tariguz jer je ono već obrisano. Čak je i botovima postalo jasno da se onlajn izdanje lakše briše od oflajn verzije. Ostaje pitanje njihovim gazdama da li će im u šihte priznati obrisane komentare, ali to nije stvar kojom bi trebalo da se bavi niko normalan.
Lakše se briše...
Kako da ne.
Da zaborav ne proguta i ovu, poslednju u nizu srbistanskih idiotarija, potrudili su se danas tviteraši Branka Vookovic, AstroG, Infidel, Chivijashitza i mnogi drugi.

Monday, 17 July 2017

Izađite iz štenare


Amerikancima često pada na pamet sve i svašta, pa su tako smislili i da svakog trećeg ponedeljka u julu slave tzv. "Get out of the Doghouse Day" - "Izađite iz kućice za pse (štenare)". Naziv ovog "praznika" potiče iz fraze "oterati u štenaru" nekoga koga ne volite, ko je zapao u nemilost ili vam više nije drag. Tih fora smo se nagledali od stripova i crtaća pa do holivudskih filmova i sapunica - kada žena (najčešće) muža (koji ne sluša) deportuje u kućicu za pse. Naravno, ne odnosi se to samo na supružnike, već i na prijatelje, poznanike, kolege i šefove na poslu, ili čak državne funkcionere.


Samo vi njima lepo stanite na žulj i ne gine vam štenara - za početak, kao uvod u buvaru (ako se ne smirite ili pomirite sa sudbinom).
Smatra se da je originalni koncept potekao iz Berijevog romana "Petar Pan" (1911). U 16. poglavlju knjige, g. Darling ode da spava u kućicu za pse (dovoljno veliku za bernardinca, a i gazdu), posramljen što je zapostavio sopstvenu porodicu i dopustio da mu deca budu kidnapovana (kao i svi odrasli, nije znao tj. nije želeo da veruje da su odletela sa Petrom Panom u Nedođiju). Beri nije nameravao da od toga stvori novu frazu u engleskom jeziku niti je to bila neka specifična ideja u sklopu romana. Konačno, britanci za kućicu (ili prostor) za pse koriste izraz "dog-kennel", dok je "doghouse" striktno u upotrebi u Severnoj Americi - a Beri je bio Britanac, tačnije Škotlanđanin.


Dakle, Petar Pan nema veze sa frazom "in the doghouse", osim same ideje odlaska u ćoše. "In the doghouse" se po prvi put kao idiom javlja 1926. godine u Finertijevom eseju "Criminalese" o jeziku kojim govore američki kriminalci, gde kaže da "in the doghouse" znači "biti u nemilosti" - kada više nekoga ne volite, isterate ga u hladnu noć, pa neka se snalazi kako zna i ume. Čoveka ili psa, nema razlike.
Suština današnjeg "praznika" je da se nekako izvadite i pokušate da povratite poverenje i tako se iz štenare vratite u Veliku Kuću za dvonošce.

Ali, šta ćete kada padnete u nemilost Velikog Brata ili vepra Napoleona?
Tu nema povratka. Samo niz dugotrajnih maltretiranja i mučenja, Soba 101 sa svim ličnim strahovima, ispiranje mozga, puštanje na "slobodu" i beskrajno čekanje dana kada će neko iz Policije Misli prići na ulici i, s leđa, ispaliti u potiljak taj metak ljubavi prema Velikom Bratu, metak koji oslobađa. Konačna evaporizacija, koja manje podrazumeva likvidaciju pojedinca a daleko više njegovu predaju poricanju sopstvenog postojanja.
Na stranu porodični ljubavni jadi i slične amerikanštine kao povod za uterivanje u štenaru. Ali, šta ćemo kada jedna kvazielitistička kasta bandita otera u štenaru celu manjinsku zajednicu, političke oponente, hiljade radnika, socijalnih slučajeva, penzionera, celo društvo? Šta, kada iz kuće u štenaru isteraju sve, pa se - poput onih iz Životinjske farme - u kuću usele samo svinje i besni psi?


Zato se ne izlazi iz koalicija na vlasti, iz Velike Partije koja ne da vlast ni po koju cenu, iz državnih preduzeća i kancelarija, iz straha od strahova u sobi 101. I to je na neki način u redu, svi su oni našli nekakav modus vivendi i zadovoljstvo u sitnim tantijemama koje to neizlaženje donosi - od astronomskih plata i privilegija državnih funkcionera do šanse da svakoga dana ukradeš sa posla makar hemijsku olovku ili rolnu toalet papira.
Ali zašto ljudi, koji su oterani iz svojih kuća u one za pse, ne izlaze odatle, ne traže da se vrate tamo gde pripadaju i za to se izbore? Zašto ljudi iz kuća ne isteraju svinje i džukele, umesto da čuče i ćute, i u mraku kerećih boksova glume ovce?

To je glavno pitanje za danas, na koje treba tražiti odgovor svih preostalih dana u godini.




Sunday, 16 July 2017

Tri kineske kletve


Evropski Savet 14.07.2017.
(obraćanje medijima)

Zaključci predsednika Donalda Taska nakon susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem


Dobar dan. Drago mi je da danas poželim dobrodošlicu u Brisel predsedniku Vučiću. Srećan sam što sam mogao i lično da mu čestitam povodom njegovog izbora.
Dozvolite mi da započnem podsećanjem da je podrška Evropske Unije evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana nedvosmislena. To su jednoglasno potvrdili njeni lideri u Evropskom Savetu u martu. Što se tiče brzine procesa pridruživanja, on će zavisiti od vašeg napretka u programu reformi.
Jedan od primera saradnje Evropske Unije i Srbije u rešavanju zajedničkih izazova jeste pitanje nelegalne migracije. Dozvolite da se zahvalim na vašoj podršci, kako tada tako i danas. Nadam se da Evropska Unija i nadalje može računati na Srbiju, baš kao što i Srbija može može nastaviti da računa na to da će joj EU obezbediti neophodnu podršku.
Takođe, dopustite mi da vas pohvalim zbog vaše lične posvećenosti stabilnosti i bezbednosti tog regiona, koji ostaje strateški prioritet Evropske Unije. Tokom prvih pedeset dana vašeg mandata, imali ste sastanke sa skoro svim vašim susedima i regionalnim partnerima. Ohrabrujem vas da nastavite taj posao. Vaša uloga je apsolutno jedinstvena.
Nakon poprilično turbulentnog početka godine, Srbija se danas uključuje u dijaloge - u međusobne razgovore, ne u priče - i ja pozdravljam vašu stalnu posvećenost dijalogu između Beograda i Prištine i vašu spremnost da i dalje, kako na domaćem planu tako i sa kosovskim kolegama, utičete na  buduće odnose.
Po meni, završnicu tog dijaloga i srbijanskih reformskih napora predstavljaće punopravno članstvo Srbije u EU. To smo u Solunu obećali i spremni smo da ispunimo. Nedavno ste ponovo naglasili da je Srbija napravila svoj geostrateški izbor i da tu nema povratka unazad. Mi očekujemo da će se vaše akcije voditi za vašim izborom.
Konačno, ohrabrio sam predsednika Vučića da sprovodi reforme u cilju jačanja vladavine prava podjednako energično i dosledno kao što je sproveo napredak u ekonomiji. Čvrsta i snažna vladavina prava predstavlja konačni signal da ste spremni za ulazak u EU. Hvala vam.



"Postoji perspektiva, i to je dobro, ali Srbija želi da dobije značajniju motivaciju. Ali zadovoljan sam onim što sam čuo. Ubedio me je da računaju na Srbiju, verujem mu. I mi imamo dosta da uradimo. Mislim da smo čuli da postoji jasna opredeljenost, odlučnost da, ako uradimo svoj deo posla, da ćemo postati član EU, kako je EU i obećala. Videćemo, uradićemo naš deo posla. Moje mišljenje je da bi naši ljudi bili bolje motivisani ako znaju rok za ulazak u EU, ali danas nije bilo moguće dobiti konkretan rok. Jasno je da u ovom mandatu ne možemo da postanemo članica, ali se nadamo da bi to moglo da bude moguće u sledećem mandatu Evropske komisije, do 2019, 2020.
Razgovarali smo o procesu dijaloga sa Prištinom pod okriljem EU i perspektivama i našim predviđanjima u vezi sa tim. Šta mi vidimo kao mogućnost da završimo taj proces, kako to da uradimo i kako da budemo podjednako zadovoljni ili nezadovoljni u Beogradu i Prištini. Kako da uradimo nešto za trajni mir u regionu.
Dobili smo neke sugestije (oko spoljne politike Srbije op.). Učinio sam sve da objasnim naše stavove. Donald Tusk je prijatelj Srbije, ume da se stavi na naše mesto i razume naše stavove. Ima stvari koje treba da se uzmu u obzir ili da se promene u budućnosti ako želimo da budemo članica EU. Naše je da se nadamo i uradimo svoj deo posla."

(Tanjug, Informer i ostali AV sajtovi)

#
OK, dosta citiranja ljubavnih razgovora evrobirokrata i izabranog predsednika, nego, odmah da ste izneli transkripte ovih izjava na sunce! To jest, trebaju Ani da ih odnese tetki za lek... u rusku ambasadu.


p.s.
Zanimljivo je (a i nije) koliko lajkova, retvitova i komentara ima gornji Vučićev tvit, ali još je zanimljivije ko ga sve lajkuje. Eto, našao se među lajkerima i zvanični tviter nalog Saobraćajnog preduzeća "Lasta" AD, onog istog kome Savamali trenutno ruši centralnu autobusku stanicu. Šest tvitova, tri praćena, jedan pratilac i 22 striktno AVfilična lajka za godinu i po dana - pa malo li je za službeni tviter nalog jednog (paradržavnog) preduzeća?!
Lajkuj majstore, nova stanica je u pitanju.


p.p.s.
Zanimljiv je i sat na Vučićevom sajtu:
Oni su u 15:37 (GMT+1 vremenska zona) ladno na njuz-traci ("najnovije") danas objavili da je u 15:43 Vučić itdetcblablabla. Dakle, taj sajt je definitivno u naprednoj, GMT+1.06 vremenskoj zoni, baš kao i osoba po kojoj se zove. To je ta +6minutna budućnost u koju veruju. Ne verujem da ne umeju da naviju veker, ili nedajbožemesakloni da ga "internetski" sinhronizuju.
Garant je tako, il' nikako.

***
Stvarno, zanimljivi neki ljudi, sajtovi i vremena. Baš kao u prvoj od tri drevne kineske kletve:
1. Dabogda živeo u zanimljiva vremena.
2. Dabogda te primetili važni ljudi.
3. Dabogda našao ono što si tražio.
Zanimljivo je i da su sve tri kletve poodavno ispunjene.
I ništa.
Kineska roba, jbg.

Saturday, 15 July 2017

Napredno Dete protiv Džaboleba



Spavam, jadna, u drveni krevet
a moj Mile u Apolo devet
momci nam se veru na Veneru
devojke im kiselicu beru

Suve šljive i planete a na Zemlji plače dete
traži hleba i salate, gladno dete, brate

Kaži, Mile, vasionski brate
na Mesecu ima li salate
il' salate, il pršute stare
il' su tamo sve gole pustare

Napredno sam i ja dete, želim s tobom na planete
na Zemlji nas đavo vreba sve zbog džaboleba

Ko li našu zemlju špijunira
iz letećih nečijih tanjira
da l' su oni od Apola veći
il' su možda neki ljudi treći

Navalila buka, jeka, dvadesetog našeg veka
iz ove se naše kože nikuda ne može

(Mašinka Lukić "Apolo 9", 1979)


Navalila buka, jeka, dvadesetiprvog našeg veka
iz ove se naše kože nikuda ne može

Lebac od tri dinara, Karićeva salata, špijunaža, napredna deca, đavo, Apolo sleće međ' ovce... džaboleb.
Himna.


Friday, 14 July 2017

War is Peace


Trst je naš, gradićemo "auto-put mira" jer mir nema alternativu! Mir je iznad svega i sve drugo mora biti potčinjeno tome. Radimo kao da ćemo sto godina živeti u miru, pripremajmo se kao da će sutra izbiti rat. Možda se u Beogradu šutiramo ispod i iznad stola, ali u Trstu - samo blisko.

MIR, MIR, MIR
SELA BABA U TANJIR

Na gornjoj slici: sivo odelo - levo, belo odelo - desno, desna ruka - levo, leva porebrica - desno.
Na donjoj slici: sivo odelo - levo, belo odelo - desno,  desna ruka - levo, leva porebrica - desno.
A u sredini... umesto stare narodne "leva ruka desni džep" opet je aktuelna ona isto narodna "desna ruka leva... porebrica". U pitanju je upravo to na šta ste prvo pomislili: obavezan pretres, da ne bi neko uneo hladno ili toplo naoružanje u blizinu sivog odela - da ne bude posle neki cirkus, veći od postojećeg. Svi znamo kako Naš Čovek ume lako da odlepi kad ode u inostranstvo, pa posle moraju svi Srbistanci da izdvajaju po 10 dolara za otkup istog iz stranih fašističkih kandži & kazamata. Buket je ovog puta izostao jer se trnoružjem lako daju iskopati oči, baš kao i nadogradnjom za nokte od deset hiljada evra.
Dobro, Dačić se ne računa. On je konstantno odlepljen pa ga zato niko ne pip... pardon, proverava.
Mada, nije bilo potrebe za toliko strogim merama obezbeđenja u strahu od inozemnih izliva odlepitisa Naših Čoveka. Pa Trst je naš, zar ne?

p.s.
Zlo da ne čuje, ali počnite odmah da sakupljate svojih 70 dolara.
Neće da se bace.

Wednesday, 12 July 2017

Kako je A.V. Levi eskivirao vojsku


Ukoliko ste - nedajbožemesakloni - pomislili da je regrut A.V. Levi sklonio dupe u stranu dok su njegove vršnjake mobilisali i slali u ratove devedesetih u kojima svakako nisu učestvovali, a za koje su likovi poput njega vršili agresivnu ratnohuškačku kampanju i na taj način odradili "civilno" služenje vojnog roka pre nego što je ono zvanično uvedeno, onda se grdno varate. Na "društvenim mrežama" je noćas konačno osvanuo originalni snimak iz regrutnog centra, na kome se lepo vidi pravi razlog zašto ta funjara nije služio vojsku ni redovno nit' neredovno.


Zbog pilećih grudi i masne kose
Zbog ovog drugog naročito, jer u perionici kasarne ne bi nikako mogli da operu silne titovke i fantomke koje bi nosio umazane kanom i čičkovim uljem. Ehm, taj Čičak...
Sačuvaj nas bože & predsedniče od ratnohuškača koji ima prigovor savesti zbog oružja a jezik mu je uvek bio poganiji od svih alatljika za usmrćivanje zajedno. Jbg, kada dođe do pucnjave uvek su najpreča svoja balls, a ona nazi naročito. Možda je danas prošlost postala izmenjiva kategorija, ali Hugo Boss muška kolekcija za jul '33 još uvek je aktuelna kao neizostavan deo ministarskog imidža.
Možda je onomad ministar uspeo da eskivira vojsku, ali danas vojska svakako nije uspela da eskivira njega. Nekada je A.V. Desni bio ministar vojni, pa postao to što je postao; sada je A.V. Levi ministar vojni i ostao ono što je oduvek i bio. Svakom prema zaslugama, na smenu: jednima za lajanje a drugima za ćutanje, pa onda u obrnutom smeru.
AV levo, AV desno, karavani prolaze.

Tuesday, 11 July 2017

Zbog čega je Sokrat mrzeo demokratiju


Navikli smo da imamo vrlo visoko mišljenje o demokratiji - a u paketu s njom i o drevnoj Atini, civilizaciji iz koje je ona potekla. "Partenon" je postala reč za koja se gotovo podrazumeva da obavezno ide uz demokratske vrednosti, zbog čega mnogi lideri demokratskih zemalja prosto obožavaju da se slikaju u ruševinama te drevne građevine. Zbog toga, veoma zapanjujuće deluje saznanje da je još jedno od velikih antičkih otkrića - filozofija - bila vrlo sumnjičava glede već spomenutog otkrića tj. demokratije.



Platon u svojim "Dijalozima" prikazuje Sokrata (osnivača grčke filozofije) kao veoma pesimističnog u pogledu demokratije. U šestoj knjizi "Republike", Platon opisuje Sokrata dok vodi diskusiju sa nekim Adiemantusom i pokušava da mu predoči manjkavosti demokratije upoređujući društvo sa jednim brodom.
"Ako bi krenuo na plovidbu morem" upita ga Sokrat, "ko bi najbolje odlučio o tome ko će upravljati brodom? Bilo ko, ili ipak oni koji su naučili pravila i zahteve pomorstva?".
"Ovi drugi" odgovori Adiemantus.
Sokrat mu tada reče: "Pa zašto onda uporno smatramo da je svaki starac sposoban da sudi o tome ko treba da vlada jednom zemljom?"
Poenta ove Sokratove izjave (neretko pogrešno ili zlonamerno tumačene) kaže da je i glasanje na izborima takođe veština, a ne nasumičan akt intuicije. Kao i kod svake druge veštine, narod treba sistematski učiti i glasanju. Dopustiti građanima da glasaju bez obrazovanja za to, podjednako je neodgovorno kao i dopustiti im da zapovedaju brodom koji po nevremenu plovi ka ostrvu Samos.
Sokrat je, na svoju žalost, iz prve ruke doživeo katastrofalno iskustvo vezano za glupost glasača. 339. godine stare ere, tog filozofa su izveli pred sud po osnovu na brzinu nabacanih optužbi da kvari atinsku omladinu. Porota od 500 atinjana je sazvana da "izvaga" njegov slučaj; tesnom većinom, oni su odlučili da je Sokrat kriv. Osudili su ga na smrt tako što je morao da popije otrov kukute, u jednom postupku koji je, po mišljenju mnogih učenih ljudi, bio podjednako tragičan koliko je osuda Isusa bila tragična za hrišćane.
Od velikog značaja je činjenica da Sokrat nije bio elitista u uobičajenom smislu. On nije smatrao da pravo glasa treba da ima samo odabrana manjina. Međutim, on je smatrao da samo onima koji racionalno i duboko razmišljaju o određenim temama treba dopustiti da se uopšte približe glasačkim mestima. Svi smo izgleda zaboravili na tu razliku između intelektualne demokratije i demokratije stečene po rođenju. Pravo glasa je dato svima bez njegovog povezivanja sa njihovom mudrošću. A Sokrat je tačno znao da to vodi u sistem koga su se stari Grci bojali više od svega - u demagogiju:

dēmos (narod) + agōgos (vođstvo, rukovođenje)

Drevna Atina je imala bolno iskustvo sa demagozima, poput ozloglašenog Alkibiada, harizmatičnog bogataša i laskavca koji je uspeo da uruši osnovne slobode i gurnuo Atinu u katastrofalnu vojnu avanturu na Siciliji. Sokrat je dobro znao da oni koji se stalno pozivaju na neke izbore i volju glasača, veoma lako mogu iskoristiti želju naroda za brzim i lakim odgovorima na životne probleme. On je od nas zatražio da zamislimo predizbornu debatu između dva kandidata, u kojoj je jedan, recimo, lekar a drugi vlasnik prodavnice slatkiša.
Prodavac slatkiša bi glasačima o svom suparniku rekao sledeće:
  • Vidite, ovaj čovek ovde, taj vam je svima počinio silno zlo. Nanosio vam je povrede, davao gorke napitke i govorio da ne jedete i ne pijete ono što vi hoćete. Taj vam nikada neće servirati obilnu gozbu sa mnogo poslastica, kao što ću to ja uraditi.
Sokrat od nas traži da razmotrimo odgovor publike koja prati ovu debatu:
  • Šta mislite, da li bi lekar mogao da ponudi efikasan odgovor na ovu izjavu protivnika? Pravi odgovor, koji glasi "tačno, jesam izazvao vaše nevolje i išao protiv vaših želja kako bih mogao da vam pomognem", izazvao bi sveopšti metež i negodovanje među biračima. Zar ne?
Svi smo, izgleda, zaboravili glavna Sokratova upozorenja u vezi demokratije. Više volimo da mislimo o demokratiji kao o nečemu nedvosmisleno dobrom, a ne kao o jednom procesu koji je dobar i efikasan samo onoliko koliko je dobar obrazovni sistem koji ga okružuje.
Kao rezultat tog načina razmišljanja o demokratiji, kroz istoriju smo birali mnogo prodavaca slatkiša i tek po kojeg lekara. 


The Book Of Life: Why Socrates Hated Democracy


***
Još uvek se pitate kako i zašto većina glasa tako kako glasa, za slatkorečive ljigavce koji svoju demagogiju vešto kriju umotanu u šaren papir na kome piše "demokratija"? Pogledajte ko i kakav je sve u Srbiji bio na čelu ministarstva prosvete decenijama unazad, pa će vam onda biti jasno zašto je izreka "Ma nije demokratija za nas" daleko češća (omiljenija?) od one "Sunce li vam jebem lopovsko, ne da vam ne dam glas, već ću leđa da vam opeglam govnjivom motkom - za sva vremena".
Naravno, zato što u našoj kući niko ne psuje, pa tako ni u školi.
Uvođenje veronauke nije bio početak, već poslednji ekser u sanduku obrazovanja za demokratiju.

Sunday, 9 July 2017

Srbija na pravom putu


Evo, sada, na ovom mestu, svima poručujem da me niko i ništa neće pokolebati da istrajem u nastojanjima da ovu zemlju vodim i održim na pravom putu! Jer pravi put je jedini put u budućnost, i ako neko misli da će me pokolebati, uplašiti, omesti i naterati da skrenem levo ili desno, na istok ili zapad, bilo gde osim da ostanem na pravom putu, ja mu sada, na ovom mestu, kažem: nikada! njet! malomorgen! malosutra! evetimatirozi! prcmilojka!
Ova zemlja, sa mnom na čelu, će istrajati na pravom putu i u tom istorijskom zadatku joj nikakvi mrzitelji, nedostojni ljudi, hijene, pacovi, domicilne ništarije, strani plaćenici, domaći izdajnici, soroševci, natolokatori i ostalo opoziciono blato - nikada neće moći ništa. Jer, evo, sada, na ovom mestu, mi stojimo i krećemo se pravim putem a ne njihovim krivim Drinama! I možete me spaliti, Zoranu nabiti na kolac, Malog nataći na austrijskog ministra inostranih poslova, Dačića vešati na Terazijama, Vulina spržiti u solarijumu, od Palme praviti voštanice, Martinovića pretvoriti u kožnu tašnu a Maju u ram za naočare, ali Srbija će ići samo pravim putem, jer svi putevi vode u Rim a ja ću se kandidovati za papu čim se raziđe onaj bezopasni dim iz Vinče.
A do tada - samo pravo!


"To ne govori on, no to iz njega govore kosturi iz ormara", reklo bi se po crnogorski.

Tuesday, 4 July 2017

Crveno i crno


Da li uočavate bilo kakvu razliku između ove dve slike?
Paaaa....
Da prekratimo muke:
1. ne vidi se da li pop pazari crni ili crveni Hell
2. ne vidi se čiji to krst ljubi crvenocrni Pavaroti
Sve ostalo je isto - crveno-crno - baš kako i treba da bude.


Malo morgen se ne vidi čiji je krst, nego... zajebavaju oni pa zajebavamo i mi.
A od toga će nam svima svakako biti bolje.
Dapače.


Monday, 3 July 2017

Uzrok i posledica stanja


"Kuća se zida od temelja a ruši od krova. Ukoliko je obrnuto, ne ruši se uopšte: unapred je već srušena."

HIJERARHOLOGIJA (napredovanje do nesposobnosti) nije samo fora iz "Marfijevih zakona". Početkom osamdesetih godina prošlog veka o tome je bio objavljen članak u jednom vrlo ozbiljnom časopisu (Galaksija), gde je ukratko prenesena jedna američka studija o tom problemu. Čak je i "veliki" IBM imao situaciju da je u jednoj lokalnoj podružnici ostavljeno čitavo krilo zgrade gde je radio jedan čovek, nekoliko godina do penzije, na izmišljenoj funkciji ("generalni direktor odeljenja za savetovanje i logistiku istraživanja napredovanja" ili nešto slično, ne sećam se više tačno), samo da bi lokalni direktori sakrili od direkcije da su pogrešili u proceni oko kadriranja, zbog čega bi dobili zaslužene otkaze. U članku je navedeno još sijaset konkretnih primera i objašnjenja...
Ukratko, to vam je ono kad nepismen čovek ne ostane da bude svinjar ili čistač WC-a, nego napreduje do mesta direktora nekog javnog preduzeća - po partijskoj liniji.
Bio je to UZROK.


A ovo je njegova  POSLEDICA:
IDIOKRATIJA (društveno uređenje u kome najnesposobniji upravljaju svim po društvo važnim poslovima, od javnih preduzeća do upravljanja sâmom državom). Pristojni, kulturni i obrazovani ljudi se povlače pred bahatošću, beskrupuloznosti, laktašenjem, grubošću i prljavštinom nesposobnih i glupih. Ne žele da se "uprljaju" i prepuštaju idiotima da upravljaju. E sad, ko je tu i za šta kriv, i kako i zbog čega - to je već rasprava za filozofe, sociologe, a bogami i za psihologe i psihijatre.

Na osnovu prethodnog, kakvo je STANJE?
Stanje je SRANJE. Svi smo u govnima. Nesposobnima to ne smeta, navikli su, uživaju u tome. Pristojnima smrdi, ali ne bi da "se prljaju". Šta na to reći, koju "poslugu porati"?
Gde je tu pečat?
Da li je pečat uopšte važan?!


Pljuvaće nas i proklinjati za pedesetak godina.
Ko?
Naša deca i unuci.

...tol'ko...

Bratislav Rančić

Građanski krug (od istog autora):
- Post #606 (11.02.2014): Vox populi, vox non populari
- Post #1232 (26.06.2017): Nebitno je jedino bitno


"Zabole me glava od sedenja. Na njoj."

Saturday, 1 July 2017

Farme


Iako je ta bajka bila napisana još 1943. godine, Srbiju 2017. godine teško da nešto može opisati tako jasno kao završne stranice "Životinjske farme" Džordža Orvela.


SEDAM ZAPOVESTI ŽIVOTINJSKE FARME
  1. Sve što ide na dve noge je neprijatelj.
  2. Sve što ide na četiri noge, ili ima krila, je prijatelj.
  3. Nijedna životinja ne sme da nosi odeću.
  4. Nijedna životinja ne sme da spava u krevetu.
  5. Nijedna životinja ne sme da pije alkohol.
  6. Nijedna životinja ne sme da ubije drugu životinju.
  7. Sve životinje su jednake.
Jednog dana, leto je tek počelo, prasac po imenu Cinkaroš naredi ovcama da krenu za njim do mesta na drugom kraju farme koje nije bilo obrađeno, zbog čega je zaraslo u mladice breza. Ovce su tamo provele ceo dan prebirajući po opalom lišću pod budnim okom Cinkaroša. Uveče se on do kuće vratio sam, a kako je vreme bilo toplo, ovcama je rekao da ostanu tu gde jesu. Na kraju su tamo ostale čitavih nedelju dana, i tokom tog vremena nijedna od ostalih životinja sa farme nije ih videla niti čula. Cinkaroš je sa njima provodio najveći deo vremena svakoga dana; kazao je da ih uči da pevaju jednu novu pesmu, za šta im je privatnost bila neophodna.
Neposredno pre nego što su se ovce vratile, jedne ugodne večeri kada su životinje završile svoje poslove i vraćale se u svoje zgrade na farmi, iz dvorišta se začula užasnuta konjska njiska. Zapanjene, životinje se ukopaše u mestu - bio je to glas kobile Deteline. Ona zanjiska ponovo, a sve životinje udariše u trk i uleteše u dvorište. A tu su videle isto što i Detelina.
Jedna od svinja je hodala na zadnjim nogama.
Da, bio je to upravo Cinkaroš. Malo nespretno, ako se uzme u obzir da nije navikao da u toj pozi naokolo nosi svoju pozamašnu figuru, ali uz savršenu ravnotežu on prošeta posred dvorišta. Trenutak kasnije, kroz vrata farmerove kuće izmaršira dug stroj svinja, i sve hodaše na zadnjim nogama. Nekima je to išlo bolje od drugih, par njih su bile malo nestabilne i izgledale kao da bi im dobro došao štap kao potpora, ali sve do jedne uspešno odradiše tu šetnju kroz dvorište. Na kraju, uz silan lavež pasa i kreštavo kukurikanje crnog petlića, iz kuće izađe i vepar Napoleon lično, veličanstveno uspravan, šibajući oholim pogledom sa jedne na drugu stranu, dok su njegova pseta skakutala oko njega.
U jednom papku držao je bič.


Zavlada mrtva tišina. Zapanjene, preplašene, zgurene jedna uz drugu, životinje su posmatrale taj dug red svinja koji je lagano marširao kroz dvorište. Sve je bio kao da se svet okrenuo naglavce. A onda nastupi trenutak kada je prvi šok izbledeo i kada su - bez obzira na užasni strah od pasa, na običaj koji im je usađen kroz dugi niz godina da se nikada ne bune, nikada ne kritikuju, bez obzira šta se događa - možda konačno mogle da kažu nešto u znak protesta. I baš tad, u tom trenutku, kao da im je neko dao signal, sve ovce nahrupiše uz bučno blejanje:
"Četir' noge dobre, dve još bolje! Četir' noge dobre, dve još bolje! Četir' noge dobre, dve još bolje!"
To potraja nekih pet minuta bez prestanka. I tako, dok su ovce na taj način ućutkale svaku šansu da se začuje neki glas protesta, svinje umarširaše natrag u kuću.
Magarac Bendžamin oseti gurkanje njuškom na svom ramenu. Okrenuo se. Bila je to Detelina. Njene staračke oči bile su mutnije nego ikad. Bez reči, ona ga cimnu za grivu povede iza velike štale, do zida na kome su Sedam Zapovesti bile ispisane. Minut ili dva, stajali su i gledali u nakatranisani zid i bela slova na njemu.
"Vid me izdaje", reče ona konačno. "Čak i kada sam bila mlada, nisam umela da pročitam šta tu piše. Ali, nekako mi se čini da ovaj zid sada drugačije izgleda. Jesu li Sedam Zapovesti još uvek iste kao nekad, Bendžamine?"
Po prvi put u životu Bendžamin prekrši svoje pravilo, i pročita joj ono što je bilo napisano na zidu. Tu više nije bilo ničega osim jedne jedine Zapovesti, koja je glasila:

SVE ŽIVOTINJE SU JEDNAKE
ALI NEKE ŽIVOTINJE SU JEDNAKIJE
OD DRUGIH

Nakon svega toga, više nije bilo čudno kada su se narednog dana svinje, koje su nadzirale poslove na farmi, sve držale bičeve u svojim papcima. Više nije izgledalo čudno ni to što su svinje kupile radio prijemnik, sredile da im instaliraju telefon, pretplatile se na časopise poput "Džon Bul", "Slatkiši" ili "Dejli Miror". Više nije bilo čudno ni kada su ugledali Napoleona kako se šetka po vrtu ispred kuće, sa lulom u zubima - ne, čak ni kada su svinje pokupile garderobu iz ormara g. Džounsa i obukle je - Napoleon u crnom kaputu, bridž-pantalonama i kožnim dokolenicama, dok je njegova omiljena krmača navukla svilenu haljinu g-đe Džouns - istu onu, koju je ova obično nosila nedeljom.
Nedelju dana kasnije, jednog popodneva, kolona čeza ušla je na farmu. Delegacija okolnih farmera bila je pozvana da dođe u obilazak Životinjske farme. Bili su provedeni kroz celu farmu, i oni iskazaše poveće čuđenje i divljenje zbog svega što su videli, a naročito zbog vetrenjače. Životinje su čupale korov na polju repe. Radile su to marljivo, skoro ne dižući pogled sa tla, više ne znajući da li se treba više plašiti svinja ili ljudskih posetilaca.
Te večeri glasan smeh i provale pevanja dopirali su iz kuće. Iznenada, na zvuk mešavine raznih glasova, životinje savlada radoznalost. Šta bi to moglo da se dešava unutra, sada, kada su se životinje i ljudi po prvi put sastali na ravnoj nozi? Kao po komandi, svi odjednom krenuše da se šunjaju što su tiše mogli ka vrtu ispred kuće.
Zastadoše pred kapijom, napola u strahu da nastave dalje, ali Detelina ih sve povede u vrt. Prišunjali su se do same kuće, a životinje dovoljno visoke da gvirnu kroz prozor trpezarije to i učiniše. Unutra, u krug oko dugačkog stola, sedelo je pola tuceta farmera i pola tuceta najistaknutijih svinja, dok je Napoleon sam zauzeo počasno mesto u čelu stola. Svinje su u svojim stolicama delovale potpuno opušteno. Celo društvo se očigledno zabavljalo igrajući karte, ali najednom zastadoše, očigledno zbog zdravice. Veliki bokal je išao u krug, krigle behu ponovo napunjene pivom. Niko nije primetio začuđena lica životinja koje su zurile kroz prozor.


Gospodin Pilkington iz Foksvuda ustade, sa kriglom u ruci. Za koji čas, kako reče, pozvaće celo društvo da nazdrave još jednom. Ali pre toga, dužnost mu je da kaže nekoliko reči.
Veliko mu je zadovoljstvo, kako reče - a, uveren je, i svima prisutnima - što oseća da je dugi period nepoverenja i nerazumevanja konačno završen. Bilo je prilika - ne, ni on niti bilo ko od prisutnih nije delio takva osećanja - ali, bilo je prilika kada su se prema uvaženim vlasnicima Životinjske farme ponašali, ne bi se baš reklo neprijateljski, već možda sa određenom dozom bojazni od strane njihovih ljudskih komšija. Došlo je do neželjenih događaja, pogrešne ideje su nas vodile. Mislilo se da je postojanje farme kojom vladaju i upravljaju svinje na neki način nenormalno, moglo se očekivati da to ima uznemirujući uticaj na susedne farme. Previše je farmera smatralo, bez odgovarajućih informacija, da bi na takvoj farmi preovladao duh preterane slobode i nediscipline. Bili su nervozni zbog uticaja na njihove životinje, pa čak i na njihove ljude. Ali sve te sumnje su sada razvejane. Danas su on i njegovi prijatelji posetili Životinjsku farmu i lično proverili svaki njen pedalj - i, šta su tu našli? Ne samo najsavremenije metode, već i red i disciplinu koji bi mogli da posluže za primer svim drugim farmerima. Ubeđen je da ne greši kada kaže da niže životinje na Životinjskoj farmi rade više a jedu manje od bilo kojih životinja u okrugu. Štaviše, on i njegove kolege posetioci, danas su uočili puno stvari koje nameravaju da odmah sprovedu na svojim farmama.
Završio bi ove napomene, reče, još jednom naglašavajući prijateljska osećanja koja su stvorena, i koja treba da opstanu, između Životinjske farme i njenih komšija. Između svinja i ljudi nije bilo niti treba da bude bilo kakvog sukoba interesa. Njihovi napori i problemi su isti. Pa zar problem radne snage nije isti i kod jednih i kod drugih? Bilo je jasno da g. Pilkington namerava da tu ubaci par unapred spremljenih dosetki, ali ga veselje u tom času savlada u toj meri da nije bio sposoban bilo koju od njih da upotrebi. Nakon što se zagrcnuo nekoliko puta, usled čega mu podvaljci pocrveneše, uspeo je da iz sebe izbaci: "Kao što se vi nadmećete se vašim nižim životinjama" reče on, "tako se i mi nadmećemo sa našim nižim klasama". Ova upadica je izazvala urlik kod prisutnih, a g. Pilkington još jednom čestita svinjama na smanjenim obrocima, produženom radnom vremenu i na sveopštem odsustvu razmaženosti koje je uočio na Životinjskoj farmi.
A sada, konačno reče on, zamolio bi sve prisutne da ustanu i uvere se da li su svima krigle pune. "Gospodo" zaključi g. Pilkington, "gospodo, ja nazdravljam: za prosperitet Životinjske farme!"


Padoše oduševljene ovacije i trupkanje nogama. Napoleon je bio toliko zadovoljan da je ustao sa svog mesta i obišao oko stola kako bi se kucnuo kriglama sa g. Pilkingtonom pre nego što ih iskape. Kada je silno nazdravljanje uminulo, Napoleon, koji je ostao na nogama, napomenu kako i on ima koju reč da kaže.
Kao i svi Napoleonovi govori, i ovaj je bio kratak i jasan. I on je, kako reče, srećan da je period nesporazuma priveden kraju. Dugo su kolale glasine - koje je, a on ima razloga da u to veruje, širio jedan opaki neprijatelj - da postoji nešto subverzivno pa čak i revolucionarno vezano za njega i njegove kolege. Pripisan im je pokušaj podsticanja pobune među životinjama na okolnim farmama. Ni prići istini! Njihova jedina želja, i sada i u prošlosti, bila je da žive u miru i normalnim poslovnim odnosima sa svojim komšijama. Ova farma za koju mu je pripala čast da je kontroliše, dodao je on, predstavlja jedno zadružno preduzeće. Sva vlasnička prava, koja su bila u njegovom posedu, u zajedničkom su vlasništvu svih svinja.
Reče da je bio uveren kako nije zaostala nijedna od nekadašnjih sumnji, a da su nedavno sprovedene određene izmene u rutini farme koje bi trebalo da dodatno ojačaju međusobno poverenje. Do sada su životinje na farmi imale jedan poprilično glup običaj da se međusobno oslovljavaju sa "druže", i trebalo je to suzbiti. Takođe je postojao jedan čudan običaj, čije je poreklo nepoznato, da se svako nedeljno jutro maršira pred svinjskom lobanjom nabijenom na jedan kolac u vrtu. I to je, takođe, trebalo suzbiti a lobanja je već bila negde zakopana. Njegovi posetioci su možda zapazili i zelenu zastavu koja se vijorila sa jarbola. Ako jesu, onda su možda primetili i da su belo kopito i rog, koji su na zastavi nekada bili naslikani, sada se nje uklonjeni. Od sada pa nadalje, ta zastava će biti samo jednobojna, zelena.
Kazao je da će uputiti samo jednu kritiku, kako bi govor g. Pilkingtona učinio izvrsnim i pravim dobrosusedskim. G. Pilkington je sve vreme govorio "Životinjska farma". On naravno nije mogao da zna - jer Napoleon to sada po prvi put objavljuje - da je naziv "Životinjska farma" ukinut. Ona će ubuduće biti poznata kao "Plemićka farma" - što je, uveren je, zapravo njen ispravan i originalan naziv.
"Gospodo" zaključi Napoleon, "ova zdravica će biti kao i prethodna, ali u drugačijoj formi. Napunite čaše do vrha. Gospodo, ja nazdravljam za prosperitet Plemićke farme!"
Padoše iste srdačne čestitke kao i pre, a krigle behu ispražnjene do dna. Ali dok su životinje spolja posmatrale ovu scenu, učinilo im se kao da se nešto čudno dešava. Šta se to promenilo na licima svinja? Detelina je bacala svoj starački zamagljen pogled sa lica na lice. Neke od svinja su imale po pet podvaljaka, neke četiri a neke tri. Ali šta je to što je izgledalo kao da se stapa i menja? U tom trenu, kada je aplaudiranje došlo do kraja, svi zgrabiše svoje karte i nastaviše sa prekinutom igrom a životinje se tiho udaljiše od prozora. 
Međutim, nisu se udaljile ni dvadeset metara kada ih nešto zaustavi. Iz kuće je sada dopirao metež glasova. Svi požuriše nazad i ponovo pogledaše kroz prozor. Unutra je u toku bila teška svađa. Bilo je tu vikanja, udaranja o sto, oštrih sumnjičavih pogleda, besnog poricanja. Izgleda da je razlog svađe bio u tome što su i Napoleon i g. Pilkington istovremeno odigrali pikovog keca.  
Dvanaest glasova je gnevno vikalo, svi jedan drugom nalik. Sada više nije bio sumnje šta se to desilo sa licima svinja. Životinje su spolja gledale u svinje pa u ljude, u ljude pa opet u svinje, u svinje pa ponovo u ljude... ali više nije bilo moguće reći ko je ko.  



"Porazmislite, kako su se tzv. zemljoposednici dokopali te zemlje? Oni su je jednostavno silom prigrabili za sebe, nakon čega su unajmili advokate da im obezbede vlasnička prava. U slučaju rasparčavanja javnog zemljišta, koje se odvijalo od 1600. do 1850. godine, ti otimači zemlje nisu imali čak ni izgovor da su strani osvajači; oni su potpuno otvoreno otimali nasleđa svojih sunarodnika, bez ikakvog izgovora osim da imaju moć da to i urade... Poželjno je da ljudi poseduju sopstvene kuće u kojima žive, i verovatno je poželjno da farmer poseduje onoliko zemljišta koliko zaista može da obradi. Međutim, biti zemljoposednik u gradskoj oblasti nema nikakvu funkciju i ne može opravdati svoje postojanje. To je samo pojedinac koji je otkrio način da muze javno ne dajući ništa zauzvrat. On je uzrok povećanja renti, on otežava urbanističko planiranje, on rasteruje decu sa zelenih površina: to je bukvalno sve što on radi, osim što na tome zarađuje." 

Ponašanje svinja sa "Plemićke farme", tj. boljševičke vrhuške u Sovjetskom savezu, nimalo se ne razlikuje od famozne "prvobitne akumulacije kapitala" u Engleskoj, usled koje je potom došlo - skoro istovremeno - do nastanka kapitalističke i socijalističke teorije razvoja ljudskog društva. Kada piše o komunizmu/boljševizmu/socijalizmu, Orvel piše i o kapitalizmu. Kada piše o nastanku kapitalizma, on piše i o neminovnoj budućnosti komunizma, o tome da i Partijskom vrhu "ne gine" prvobitna akumulacija kapitala samo ako uspe da održi jeftinu i pothranjenu radnu snagu, pritom glumatajući dodeljenu mu ulogu Istočnog bauka dok se svi planirani poslovi ne pozavršavaju po Zapadnim farmama. A onda... samo stanite u red, cirkusa uvek ima dovoljni za sve.
Orvel u svoje dve knjige ("Životinjska farma" i "1984") iskazuje duboko razočarenje u rusku revoluciju, čudovište u koje se ona pretvorila, a za koje se i sam naivno borio u Španskom građanskom ratu. Paralelno sa tim, on takođe izražava i veliku bojazan da bi se to ludilo moglo preneti na Zapad: on, u famoznoj knjizi Emanuela Goldštajna - izmišljenog državnog neprijatelja #1 u Okeaniji - tačno opisuje mehanizam kako će se to desiti i koliko će to biti primamljivo onima koji na takav način budu prigrabili vlast.
I koliko će sve biti isto (ili još gore) prolovima, kmetovima, maljčikima i ostalim nižim životinjama.
Orvel je u više intervjua istakao da podloga njegove priče o "Životinjskoj farmi" leži u ruskoj revoluciji i diktaturi u koju se ona pretvorila, kao potpuno jasno upozorenje da je tako nešto apsolutno moguće i drugde, pa naravno i u njegovoj Engleskoj. Zbog toga je to svoje upozorenje - kako smo već rekli - proširio, razradio i detaljno opisao u svojoj narednoj knjizi: "1984".
Iako je kvalitetno snimio, analizirao i svetu predočio ono u šta se pretvorila (ne samo sovjetska) Revolucija u vreme kada je pisao ovu knjigu, pitamo se da li je Orvel bio svestan koliko je sam kraj "Životinjske farme" proročanski za sve buduće postkomunističke zemlje, koje su pet decenija kasnije (ponovo) pohrlile kapitalizmu u zagrljaj, pritom ne skidajući nogu sa kočnice. Među njima, Srbija se dodatno potrudila da u toj trci za svaki slučaj ne otpusti ni ručnu, i to tako traje već duže od četvrt veka.


Napoleon, Cinkaroš, zapovesti i njihovo kršenje, odnosno nevaženje za sve, preuzimanje svega od onih "prethodnih" istovremeno bacajući na "njih" kletve baš kao i bacanje na kolena pred stranim faktorom i udruživanjem sa onima protiv kojih su huškali celu farmu, ratni huškači koji naprasno postaju faktor mira i stabilnosti, prijateljska osećanja, poslovni odnosi, prosperitet, napredak, budućnost, hiperaktivno praktikovanje slogana "napred u bolju prošlost", izmišljena pretnja spolja i narodni neprijatelji i domaći izdajnici iznutra, kocka, beskrajne tirade i govori, vetrenjače, izgladnjivanje naroda, marširanje, špijuniranje, ovce, komšije, prevrtljivost, bezočno laganje, bičevi, 2 i 2 noge su 4 a kad zatreba i 5, sveopšta grabež "poljoprivrednog" zemljišta po ekskluzivnim centralnim gradskim zonama, Potemkinova/Napoleonova/Devenportova sela, jarboli, zastave, lobanje, kolac, plotuni, alkohol, veselja, besna pseta oko Vođe, krmače u svili i veprovi u tamnim sakoima, ovce...

Životinjska farma 1943 - Srbija 2017

Uočite razliku.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...